𝐼𝑔𝑟𝑎 𝑖𝑠𝑡𝑖𝑛𝑒🖤

XVII

Aljošina kuća bila je sličnija mojoj na Goču, mnogo više nego što sam želela da priznam. Jedina razlika je bila što je na svakom koraku postojao znak koliko je ovom čoveku porodica bitna i znak da ovo mesto smatra domom. Ponovo sam umesto logično postupila instiktivno i činilo mi se da to što sam na njegovom terenu neće morati da me skupo košta

- Ne gledaj me tako - rekla sam dok me je ponovo otvoreno gutao pogledom. Sedeli smo nakon večere za stolom koji evidentno nije postavljao sam

- Zašto?

- Ne znam. Nikada nisam volela kada me posmatraju kao parče mesa. Znam da me ne gledaš tako ali je osećaj isti

- Ti nikad nisi bila parče mesa. Ti si prava žena, žena kojoj čovek ne bi mogao da kaže ne ali si postavila granice vrlo jasno tako da im preostaju samo pogledi - pogledala sam ga iznenađeno a on se osmehnuo - Meni ne smeta, to je neizbežno ako želim da budeš kraj mene. Na kraju krajeva, odabrala si mene od svih njih i to je sasvim dovoljno

- Bože! Bio si u pravu kada si rekao da bih bila zavedena da si zaista hteo - osmehivala sam se kao da po prvi put slušam slatkorečivosti i laskanja ali sam znala da je razlika što u ovo želim da verujem.

- Ovde se više ne radi o tome. Ovo je odavno preraslo zavođenje

- I šta sada? Pošto si već dokazao moje predviđanje da ćeš iskoristiti svaki kliše postupak

- Ponekad umeš da budeš baš romantična - rekao je dodajući mi čašu s vinom. Staro i jako crno vino bilo je po mom ukusu ali mi se činilo da Aljoša to već zna - Zašto bar jednom ne pustiš da stvari idu svojim tokom?

- Jer znam u kom bi pravcu ti voleo da odu. Da pogađam, tvoja soba, polumrak i moje golo telo? - otpila sam gutljaj priznajući sebi da se i meni dopadala ta pomisao

- Već sam ti rekao da sam više nego voljan da ti pokažem zašto je to ono što ti je potrebno ali sam isto tako voljan da održim reč. Obećao sam ti da ću se iskupiti

- Moram da priznam da ti dobro ide. Mislila sam da će ti dosaditi još prve večeri kada sam te namerno ostavila ispred zgrade

- Zato što ne veruješ sebi - rekao je i ovog puta nisam imala poriv da ga lažima opovrgnem - I baš zbog toga večeras nismo nikuda otišli. Želeo sam da ti pokažem da koliko god ti mislila suprotno, umem da se iskontrolišem.

- U pravu si. To si pokazao još onda i nerado priznajem da si bio u pravu kada si rekao da ponekad umem da svet gledam crno ili belo i da činim sve da se taj pogled ne promeni - slegla sam ramenima - Ali sa druge strane, za razliku od tebe, nemam problem da to priznam

- Ali imaš drugi problem. Ta potreba da konstantno stvaraš sukob gde ga nema, to je mnogo veći problem. Neće hemija među nama da nestane ako prestanemo da se raspravljamo

- Misliš? A mene je samo privlačilo to što si uvek bio spreman za sukob - rekla sam zabavljeno osećajući čudnu lakoću. S Aljošom je sve postajalo spontanije i nisam mogla da odolim osećaju da logično ovog puta mora da dođe posle prirodnog i potrebnog

- Lažeš, Gala

- Lažem. Jer se plašim da sem toga i hemije koju sam osetila još kad smo se ispred stanice rukovali nemamo ništa. Zato ne pitam, zato konstantno održavam tenziju i provociram te

- Ali znaš. Samo što ponovo ne veruješ sebi.

- Ne verujem. Jer se plašim da te ne poznajem i da oboje imamo iluzije koje će s jutrom nestati. Otreznićemo se i šta će ostati?

- Nikada stvari nisu bile tako jednostavne. I ti to dobro znaš

- Znam li? Jer ja o tebi znam jako malo. Znam da imaš dva brata i sestru. Da si vezan za porodicu i da si zbog toga ostao u ovom gradu čitavog života. Znam da si kratko bio u zatvoru jer si zasmetao moćnim ali slabim ljudima i da te je to nateralo da postaneš nepoverljiv i ciničan. Znam da si uprkos svemu tome zabavan, temperamentan, pametan i samim tim neodoljiv. I to je sve

- Dobro - prišao mi je i naterao da se okrenem ka stolici kraj sebe - Omiljena boja? Crna. Voleo bih da imam veliku porodicu i psa jer sam sa psima odrastao. Pola života sam trenirao vaterpolo

- Vidi se - rekla sam i naterala ga da se osmehne i potpuno me razoruža

- Sačekaj. Ne znam šta bih mogao još da kažem od tih nebitnih stvari koje su tebi iz nekog razloga bitne. Da, nisam alergičan ni na šta, nikad nisam mogao da se odlučim za zimovanja ili letovanja, imam tetovažu i voleo bih kada bi shvatila da sve ovo nije bilo ni potrebno da shvatiš da odgovaramo jedno drugom odavno i da znaš sve ono što je dovoljno da postanemo dvoje

- Kako možeš da budeš tako siguran? - pitala sam tiho osećajući kako njegova ruka polako uzima moju i prepliće naše prste

- Zato što ne bi sedela ovde da nije tako. Ispod te crne haljine bi imala nešto i ne bi me terala da te ubeđujem u sve ovo. I meni ne treba da znam ništa drugo sem da li bi mogla da prihvatiš sve što jesam i s time živiš?

- Mogla bih. Zato ispod haljine nemam ništa i sve vreme čekam da održiš obećanje koje si mi dao - rekla sam i privukla ga sebi. Ovog puta sam vodila igru jer sam znala da čovek koji jedino želi da ga prihvatim zaslužuje više a odavno sam nam oboma dugovala ono što su naša tela odavno tražila. I nisam marila da li je sve ovo bilo prolazno jer sam osećala da mi je ovakva noć bila potrebna. Grešna, neprospavana, bez razuma i nezaboravna jer nisam sumnjala da je Aljoša u stanju da sve to pruži. Pitanje je bilo jesam li dorasla tome ali posle svih ovih godina, imala sam volje da čak i kad padnu haljine igram igru koja može da me pomeri iz ravnoteže. Ulog smo bili mi a karte koje sam ovog puta imala u ruci su mi se osmehivale