I don't have power,I am a power

Part 1

-Zašto sam to uradio?!Zašto sam oduzeo život tako, prelepom biću,devojci mojih snova,osobi koja mi najviše vredi u životu?!Roksi,reci mi!-vikao sam kraj njenog beživotnog tela.

Ali mi nije odgovarala.Samo je ležala na sred moje dnevne sobe,gledajući u mene prazno.Ali je i tako mrtva izgledala kao pravi anđeo.Kako sam mogao da uništim takvu lepotu?!A trebala je još dugo,dugo da bude ispod nebeskog svoda i da usrećuje ljude jer to anđeli rade.Ko ne bi pomislio da je ona nešto više od običnog ljudskog bića,nešto mnogo čistije,mnogo uzvišenije,kada vidi njeno prelepo lice koje je igledalo kao da je od porcelana,njene plave oči koje su ličile na komadić neba i njenu plavu kosu koja se presijavala na suncu poput bisera?A sad sam je ja poslao gore,na nebo.Tamo gde i pripada.
Volim te.To su bile njene poslednje reči pre no što sam joj zabo nož u srce.Razmišljao sam.Kako je moguće da sam uradio tako nešto mojoj dragoj Roksi?!Još sam držao taj nož u rukama.Gledao sam ga i drhtao.Ne želim da se moja bajka završi.Želim da ona sad ustane i kaže mi da je dobro.Neka me i ostavi,nek me i ubije ako treba,samo neka sad ustane.Pričao sam samom sebi:

-Ne,ovo nije moguće!Ponovo imam neki od onih košmara!Samo treba da zatvotrim oči i probudiću se u svom krevetu.

Ali ništa nije uspevalo.Idalje je sve bilo isto.

-Rekao sam ti...-rekao mi je neki glas.

Okrenuo sam se i video njega.Opet on?!

-Nisi ti ništa rekao jer ti ne postojiš!

-Postojim,i sve je ovo stvarno.Vidiš,ti si je ubio.To ti je kazna jer me nisi poslušao.

-Nemaš ti nikakve veze sa tim!Ja sam je ubio!Ali zašto!?

-Zato što sam ti ja naredio.Mogu da ti naredim da radiš šta hoću.

-Onda mi naredi da i sebe ubijem,ili ću ja to uraditi.Ne mogu da živum bez nje.

-To ne smeš da radiš.Kao što sam ti i pre rekao,moraš da pođeš sa mnom...

-Ne idem ja nigde!

-Slušaj me,imaš dve opcije...Prvo,možeš da pođeš sa mnom,a ja ću učiniti,da se sve vrati u normalu.Ona će biti živa,sve će biti kao pre,samo što ti nećeš biti tu...Druga opcija je da ostaneš ovde i da zauvek na duši nosiš da si je ubio.

-Ne možeš da učinuš da ona oživi!

-O,mogu,Rekse,mogu,samo gledaj...Ali ti ćeš poći sa mnom...

To je rekao i nestao.Odjednom je počelo sve da mi se muti.Tada sam se probudio zsvom krevetu i čuo Roksin glas:

-Rekse,ljubavi,požuri!Ohladiće ti ti se palačinke.

-Huh,hvala bogu,to je bio samo san.-taman sam pomislio kad mi je on rekao:

-Nije to bio san.Sve će postati stvarnost ako ne pođeš sa mnom večeras.Sve će biti isto kao i prošle noći.Ponovo ćeš je ubiti...

-Molim te,samo mi nju ne diraj!Ubi i mene ako treba,ali ne diraj nju.

-Tebe ne smem da ubijem.Moram da te dovedem tamo živog.

-Ali gde da me dovedeš?

-Ne smem to sad da ti kažem.Rećiću ti kada stignemo.Ali moraš da kreneš dobrovoljno.Ne mogu da te osvedem na silu koliko god ro želeo...

To je bilo najsablasnije biće koje sam video u ovih svojih 25 godina.Bio je bled,sa kosom zalizanom i crnom kao noć.Imao je toliko svetle oči da se činilo da su bele.Bio je obučen u nekakvo odelo bele boje i lebdeo je.Da ti se svaka dlaka naježi!I proganjao me je u snovima već dve nedelje i stalno ponavljao da moram da krenem sa njim.Rekao sam mu drsko:

-Kad već kažeš da si tako opasan,pokaži mi šta znaš!

-Siguran si?

-Ja sam uvek siguran!

-Dobro onda.Da ne bude da te nisam upozorio...

To je rekao i pružio ruku ka meni.Osetio sam kako ne mogu da se pomeram,kao da me neko drži.Tada je ruku stegnuo u pesnicu i ja sam počeo teško da dišem.Kao sa me je nešto gušilo.Počeo je malo podrugljivo:

-Ovo nije ni delić onoga što ja mogu.Treba ti još neki dokaz?

Kako nisam imao snage išta da kažem,blago sam odmahnuo glavom.On je spustio ruku i ja sam osetio ogromno olakšanje.Okrenuo se i rekao:

-Doći ću večeras po tebe...-i nestao je.

Sišao sam dole i doručkovao sa Roksi.Nisam smeo da joj kažem da nam je to poslednji zajednički doručak...Jednostavno,nisam mogao.Samo sam he gledao,onako prelepu.Ostatak dana sam razmišljao o tome šta ona utvara hoće od mene i čekao veče,pun pitanja i straha...