I don't have power,I am a power

Part 63

Ok,ja ću ovde da poludim!Rekli mi da ostajem tu dok ne dobiju dalja uputstva,što će najverovatnije da bude brzo,i ja sam im poverovao!Oni izgleda hoće da ja prvo umrem od dosade pa tek onda ostalo!Ha-ha-ha,baš smešno...Ljudi,ako je ovo samo neslana šala,majke mi ću da vas tužim!Trenutno imam tri problema.Prvi je da nikako ne mogu da se teleportujem ni ništa drugo,očigledno su mislili na sve.Drugi je to da je ovde mnooogo dosadno,neka kancelarija po svoj prilici,samo sa velikim pisaćim stolom i dve stolice na sredini,a da i ne pominjem da je sve u boji koju ja najviše mrzim,u beloj.Beli zidovi,beo pod,beo plafon,beo nameštaj...Oni definitivno hoće da ja poludim pa tek sve ostalo!Treći i najveći problem je to da mi je Džoanin otac uzeo telefon za ,,dokazni materijal'',a ja nisam izbrisao poruke koje smo ja i Džo razmenjivali!To-tal-ni užas!Prvo sam jedno pola sata lupao glavu u zid jer sam bio toliko glup da ne izbrišem poruke,a onda sam počeo da razmišljam šta da radim sad.Hm,možda ih ne vidi...Ne,prvo što pregledaš na nečijem telefonu su poruke i pozivi,a i ako ne provali ko je po imenu,skapiraće po sadržaju poruka,ipak nije toliko glup,zar ne?Mislim,mogu ja da kažem da imam drugu devojku,koja se zove i preziva isto kao i njegova ćerka,ima isto godina,takođe živi na periferiji Pariza i njeni roditelji se takođe protive tome da nas dvoje budemo zajedno,ali čisto sumnjam da će on da mi poveruje.Hm,koliko sam ja ovde?Tri minuta,tri sata,tri godine?!Meni se čini kao da je ovo zadnje,ali ipak ne znam,vreme sporo prolazi kad si zabrinut...Posle sto godina,kako se meni učinilo,neko je otvorio vrata.

-Gospodine Keli,mislim da je krajnje okrutno da me ovde držite sto godina!-rekao sam besno kad sam se susreo sa njegovim pogledom.

-Ovo je pritvor,moraš tu da budeš,bar dok ne dobijemo dalja naređenja.

-Zar sve mora da bude belo?!

-Tako je svugde.

-Sve jedno je užasno,nema ničega druge boje!

-To je tvoja najveća zamerka na sve ovo?

-Ne,loše je i što ste mi uzeli telefon,ipak je to lična svojina.

-Imam apsolutno pravo na to,to je dokazni materijal.

-Kako god,jel ste konačno dobili ta prokleta naređenja?!Jel mogu konačno da idem?!

-Nisam došao zbog toga.

-Zbog čega onda?!

-Našao sam nešto zanimljivo na tvom telefonu.Tvoj otac i nije baš osoba od reči kakvom se predstavlja,zar ne?

O,ne,skapirao je...E pa sjajno,sad sam i nju uvukao u ovo!

-Vidim da znaš o čemu pričam.-rekao je pošto mu nisam odgovarao.-Zato smo napravili dogovor...

Kakav bre dogovor,dođavola?!Odjednom je na vrata ušla Džoana...Džoana?!Pa šta če ona tu,zar nije u Francuskoj?!O,nešto će da se desi,govori mi moj instinkt,nešto mnooogo,mnogo loše.Isprva me nije gledala,a kad sam konačno uhvatio njen pogled,fiksirala je svoje divne zelene oči na meni i tiho,drhtavim glasom,rekla:

-Rekse,ja...Mi...Raskidamo.

***
Besno sam ušao u kuću i potrčao uz stepenice dok su me moj otac i Valeri,koji su bili u hodniku,gledali kao da me prvi put u životu vide.Nemam sad vremena da obraćam pažnju na njih,ni vremena a ni živaca,sad samo želim da odem u svoju sobu,zaključam se i...I sažaljevam samog sebe zauvek.To sam i uradio,a neko je lagano pokucao i od spolja se čuo Valerin nežni glas:

-Rekse,dušo,jel sve u redu?Šta se desilo?

-Ništa,ostavite me na miru!-odbrusio sam joj.

Nije zaslužila da budem takav prema njoj,ali bolje i to nego da se skroz istresem na njoj.