I don't have power,I am a power

Part 34

-Mrzim te!

Ne mogu da verujem da toliko puta mogu da izgovorim te dve reči za samo par sati.Čini mi se da sam za ovo kratko vreme izgovarao samo te dve kratke reči kojih sam mogao da se setim,a da su dovoljno pokazivale šta osećam.Već je bila noć,oko 11 sati i sedeli smo na onim čudnim,kitnjastim sofama u rezidenciji Kiler kojih se odlično sećam od pre par meseci.Od bake i dede sam dobio bar stotinak opomena da ne bih trebao tako da se ponašam prema ocu,ali mi se čini da te reči skoro nisu ni doprele do -mog mozga.Ne,ne mislim,siguran sam.Jedino što je sad bilo važno je moja mržnja prema njemu,koja se povećava svakim mojim udahom.Da pogled može da ubije,ja bih do sad bio masovni ubica,siguran sam u to.A ono što je bilo najgore je da se on pravio kao da se ništa ne dešava,kao da sno u jednoj mirnoj porodičnoj poseti.Grrr,sad ću da ustanem pa ću da ga ubijem!Zašto mora da mi non stop uništava život?!Sad se ne zezam,sad mi je život bukvalno uništen,izgubio sam nekog koga volim,koga stvarno volim,najlepšu devojku na svetu,i možda je više nikad neću videti...

FLASHBACK

That morning...

Zar tako brzo?Pa jel ti tipovi čitaju misli pa znaju gde ćemo da budemo?Uh,kako sam glup!Naravno da će prvo da provere mesto na kome živiš.

-Dakle,trebalo bi da bežimo.-rekao sam Kaidenu i Džoani koji su se takođe spremili za trk.

-Hm,ne znam koliko vam je to pametno.-prekinuo je naše brzo razmatranje plana bežanja ponovo onaj uobičajeni hladan i dobro proračunat glas.

Inače,i da sam hteo da bežim,ne bih mogao jer me je još uvek držao za majicu.Pitao sam iznervirano:

-Dobro,a šta ti predlažeš?!Da ih lepo zamolimo da nas ostave na miru i d ase nadamo najboljem?!

-Ne baš potpuno tako,ali odprilike.

-Pa ti si potpuno skrenuo,čoveče!

-Radi šta hoćeš,ali mislim da je to pametnije nego da jurcaš okolo ko muva bez glave.

-Šta planiraš da uradiš?

-Da sredim život svakom od vas.-rekao je i pokazao na mene,Džo i Kaia.

-Dobro.

Taman na vreme jer su ona dva tima Lovaca upravo upala u dvorište.Onda su usledile one policijske gluposti koje sam dovoljno dobro znao iz filmova.Znate ono ,,imaš pravo da ćutiš'' i te druge gluposti? Zar oni stvarno misle da ću ja tek tako da ćutim?!Ako mene neko pita,to nije nikakvo pravo.Ali,začudo,ovaj put sam samo stajao tamo,potpuno miran,kao neko dobro izdresirano kučence,dok su mi dva Lovca stavljali lisice i i dalje trabunjali o onim glupostima o pravima i tako to.Ne znam zašto,ali sam previše verovao svom ocu.Njegov pogled kao da je govorio ,,ne brini,sve će biti u redu,smiri se''.Eh,kamo sreće da sam tada znao šta za njega znači ,,biće sve u redu''!Čini mi se da mi je to moje poverenje uništilo i poslednju šansu da budem sa Džoanom.Brate,jel će on tako da stoji i ništa ne radi ceo dan!?Odjednom,prišao je jednom od njih i kratko su razgovarali,Lovac mu je pružio telefon,razgovarao je sa nekim par minuta i zatim je pošao ka kući.Šta se ovde dešava?!Za tačno jedan minut je izašao sa Valeri koja ga je držala ispod ruke,kao da idu na neki prijem,a ako mene neko pita,tako su i izgledali.On u onom njegovom klasičnom crnom odelu,crvrnom kravatom,uredno začešljanom kosom,a ona savršeno našminkana,u dugoj zelenoj haljini sa dugim rukavima napravljenu od baršuna,a ta nijansa se savršeno slagala sa njenim očima,u kožnim čizmama na štiklu i torbicom od istog materijala,a plava kosa joj se mrsila na zimskom vetru.Kako su,zaboga,uspeli da se tako srede za jedan minut?!Izgleda da su i svi ostali bili zapanjeni,osim Maksa i Brajana.I još nešto mi je tu čudno.Do malopre su se zamalo rvali po kući,svađali,gurali,a sad izgledaju kao najsrećniji par na svetu.To mi nikako nije ulazilo u glavu.Inače,niko osim njih dvoje i onih Lovaca nije znao šta se ovde sad dešava,ja ponajmanje.