I don't have power,I am a power

Part 62

Pa,genije,gde si sad?!Hm,kad sam ja u pitanju,ne bi me čudilo i da sam na Marsu...Sve u svemu,gde god da sam,mnooogo je vruće,tako da sam skunuo majicu.Pogledao sam oko sebe i prvo što mi je zapalo za oko je plaža.Dakle,na obali sam.Logično,u Kaliforniji.Dooobro,sad da vidim gde tačno...Definitivno moj grad,sve mi je poznato,čini mi se da sam iza jednog bara,mada nije sigurno,ali Kalifornija jeste sto posto.Prišao sam plaži i ponovo se okrenuo oko sebe.Da,sad je sigurno,ovo je moj grad.Iako je rano,ima dosta ljudi,jedva možeš da prođeš.Sad me svi gledaju kao zeca u ribarnici,najverovatnije zato što sam po ovoj vrućini u farmerkama i patikama,a majicu sam,kao što sam i rekao,skinuo.Izgleda da i patike lete...Uf,sve bih sad dao da imam neku odeću za ovo vreme.Najbolje bi bilo da mogu da idem do mame da se presvučem,ali to ne mogu jer su oni frikovi zasigurno već tamo.Kako bilo,ja sam mrtav umoran,ionako sam bio budan celu noć,treba mi sna.Nije baš pametno da spavaš,a naročito ne na otvorenom,kad si begunac,ali bolje je da,ako već idem u zatvor,odem odmoran,tako da sam se izvalio na vrelom pesku i zaspao iste sekunde.Ni ne sećam se šta sam sanjao,samo se sećam da je,kad sam se probudio,iznad mene bio suncobran.Čekaj!Odakle suncobran tu?!Siguran sam da nije bio tu malopre...Koliko je uopšte sati?I čiji je ovo suncobran uopšte?!

-Konačno si se probudio.-čuo sam ženski glas iza sebe.

Brzo sam se okrenuo i nasmejao od uva do uva:

-Ešli!Šta ćeš ti ovde?

Moja sestra je sedela pored mene i gledala me pomalo ljuto par sekundi,a onda mi odgovorila:

-I mislila sam da ćeš da budeš ovde.

-Što si nervozna?-pitao sam jer joj je glas bio stvarno takav.

-Ma nisam...Mislim,niko nije nervozan kad ti neki ludaci upadnu u kuću i traže tvog starijeg brata!

-Wow,baš su brzi...

-Ko su oni uopšte?!

-Niko bitan.

-Aha,niko bitan,a imaju oružije i izgledaju kao da će da te ubiju čim te nađu!

-To bi i većina njih htela,samo ne mogu...

-Ti pričaš o tome kao da nije važno!

-Dušice,nije važno dok me ne uhvate.-rekao sam i zagrlio je.

Osetio sam tople suze kako klize niz njeno lice.Tiho sam joj rekao:

-Eš,nemoj da plačeš...Nemaš razloga da plačeš,dušo,neću to da dozvolim.

-Plašim se,Rekse.Neću da te izgubim ponovo...

-I nećeš.Ti idioti me neće naći nikada ikada.

-Zašto si tako siguran?-pitala je i zagrlila me.

-Zato što prosto jesam.Nikada,to ti obećavam.

Sedeli smo tako nekoliko minuta,a onda.sam pitao:

-Eš,koliko je sati?

-Četiri,valjda.

-Molim?!

Ne mogu da verujem,mislio sam da sam spavao par minuta!Kuku,mogli su da me nađu i uhapse barem sto puta!Skočio sam na noge i pitao:

-Oni idioti su još tu?!

-Aha,svugde su.

-O,živote,koji sam ja idiot!Oni me jure,a ja spavam!

-Probala sam da te probudim,ali znaš da je to nemoguća misija kad si ti u pitanju,tako da sam stavila suncobran i ostala ovde.

-Zato si ti moja omiljena sestra.