I don't have power,I am a power

Part 40

-Ok,ajde me pusti!

Ništa.Tip je stvarno odlepio,nema šta.

-Čoveče,pusti me!-ponovio sam.

-Neću da te pustim dok se ne uverim da si ok.

-Jesam sad,ali neću još dugo ako me ne pustiš,ugušiću se!

-Ljubavi,u pravu je,pusti ga malo da diše,jedva da se probudio.

Valeri,spasila si mi život!

-Ko si ti i šta si uradio sa mojim ocem?-pitao sam fiksirajući pogled samo na njemu,dok ostale nisam uopšte primećivao,ali sam siguran da ih je bilo dosta.

Jedini odgovor mi je bio njegov kez od uva do uva.A ja ozbiljno pitam!Ovo definitivno nije Red Kiler sa kojim delim vazduh već oko pola godine.Hm,možda sam u nekoj ludnici,a soba previše podseća na moju i neki ludak je upravo pored mene,sve je samo slučajnost...Kad malo bolje razmislim,ovo je sasvim normalno ponašanje za bilo kog roditelja koji je zabrinut za dete,ali on nije bilo ko.On je jedan bezosećajan kreten koji jedino pokazuje emocije kad je ljut,i to baš moraš da se potrudiš ako bi da ga dovedeš do tog stanja,naravno,ako nisi ja.Ja mogu samo da stojim nepomično i pretvaram kiseonik u uglen-dioksid i imaću oko 80% šanse da ga nešto naljutim.Eto,moj prirodni talenat.Još jedan slučaj kad on pokazuje emocije,mada ne u tolikoj meri,je kad je sa Valeri,dakle ljubav,ali mi se to nikad nije činili preterano.Ok,ne znam ja šta se dešava kad su njih dvoje sami,ali znam kako je kad sam ja prisutan.Par poljubaca,zagrljaja,zaljubljeni pogledi i to je to.Dakle,kad se to uzme u obzir,ovo je krajnje neobično ponašanje za njega.Svet se okreće naopačke,ako mene neko pita.

-Šta se desilo?-pitao sam na kraju.

-Ništa specijalno...-počeo je taj tip za kog još ne verujem da je moj otac ne skidajući blesavi osmeh sa lica-Samo si opet pokazao koliko si trapav.Ne mogu da verujem,uspeo si da vas oboje izvučeš od one dvojice a...

Odjednom je zastao i lice mu je poprimilo čudan izraz,onaj ,,I will kill someone'' pogled mu je bljeskao u očim na pomen toga.

-...a uspeo si da se zakucaš u banderu.-završio je sa potpuno drugačijim glasom,onim njegovim ,,classic frozen''.

Ne kapiram baš odakle takva nagla promena raspoloženja,ali eto mi dokaza da je to moj otac.Iskreno,više mu pristaje taj ,,mafija'' imidž od onog blentavog osmeha.Zadrži takav izraz i sve će biti... U redu.Ništa,moje nade su pale u vodu,opet mu se vratio taj glupavi osmeh.Stvarno,ima da mu slomim vilicu ako smesta ne skine taj osmeh!Zašto li mi to toliko smeta?!Hm,možda zato što sam navikao da uvek deluje zločesto,a sad je odjednom sve to nestalo i on se ponaša...Normalno,ali ne normalno za njega,nego za svakog drugog,što znači da se ponaša ludo.Zašto,živote,zašto baš ja?!Imam neki osećaj da niko nema komplikovan život poput mene.Ponavljam pitanje,zaštooo ja!?Tad sam primetio nešto...Ništa me ne boli,ali bukvalno ništa.Podigao sam majicu i video da nema ničega,samo skoro izbledeli ožiljak,Dobro,jedna briga manje.Bar da se i meni desi nešto dobro u poslednje vreme.

-Dakle,stigli ste i da me zakrpite,ha?-pitao sam umorno.

-Naravno,to mi je posao.-javio se neki novi,meni nepoznati glas-Samo ne kapiram kako si uspeo da sebi naneseš toliku povredu.Mogu da se kladim u sve što imam da to nije slučajna posekotina.

Zar je to tako lako za shvatiti?Jer,pa...Ne bih baš da pričam o tome.Posle svega,ne bih da pričam ni o čemu.Pogledao sam malo bolje osobu koja je to rekla.Žena malo starija od mene,bar po ljudskom,sa dugom svetlo braon kosom vezanom u pletenicu i u belom mantilu.Moj za sad nepogrešivi osećaj ni poručuje da je doktorka,mada mislim da tu više igra logika jer ,ako joj je posao da izleči nekoga onda je prosto najlogičnije da je lekar,zar ne?Kako god,kratko sam razmišljao o njoj,a onda mi je na um pala nova misao,potpuno različita od ovoga: