I don't have power,I am a power

Part 18

A sad ozbiljno,gotov sam.Čini mi se kao da sam osvojio glavnu premiju u nekoj nagradnoj igri,jer sam izgleda jedina osoba koja je uspela da ga natera da se onoliko razbesni,ali ne onako kao obično,sa ljutitim pogledom,već stvarno,kako se i svaki čovek ljuti.Brate,posle ovoga,horori će da mi budu kao crtaći za decu.Zamislite tolikog čoveka,za kog znate da svakog trena može da vas dokrajči,koji sad izgleda kao besni rotvajler,dakle,bukvalno reži,a još one sablasne crvene oči koje sad izgledaju kao vatra,i još ide na vas.Dakle,mislim da ste shvatili...Nas dvojicu delilo je samo par metara,što je bilo užasno blizu.Ne znam šta ću sad,osim da stojim tu i vidim šta će se desiti.Da bi mi bilo lakše,zatvorio sam oči i razmišljao kako sam sad u svom krevetu,u svojoj sobi i nadao sam se da će se sad desiti neko čudo.Hm,ovo je čudno,ne dešava se ništa.To je malo čudno,sve je u jednom trenutku utihnulo.Da nisam već mrtav? Oči su mi još bile zatvorene,nisam smeo da ih otvorim,plašio sam se šta ću zateći.Prošlo je možda minut od kako stojim tako kao kreten sa zatvorenim očima.Ako neko stoji blizu mene sigurno misli ,,Kakav je ovo sad ludak!?''.Konačno,smogao sam snage da ih otvorim i...Raj,pakao ili gde već ideš kad si mrtav,neodoljivo podseća na moju sobu.Tačnije,isto je,sa sve razbacanom odećom,neurednom posteljinom i ostalim.Dobro je,bar mi niko nije dirao ništa.Uhvatio sam sam sebe za ruku,čisto da proverim da nisam neki duh.Ne,sve je normalno.Da ne sanjam slučajno!Ajoj!Ne,sigurno ne sanjam,u snu ne može ništa da te boli,naročito ne rana od metka.A i ne bi bilo ovolike buke,jer se čula neka jurnjava po kući.Čekaj malo,a da se meni nije desilo nešto kao u onim Sci-Fi filmovima,nešto kao teleportacija ili slično?Pa,ako je to istina,onaj manijak me sigurno traži po kući,zato bolje da bar zaključam vrata.Taman na vreme.Par sekundi nakon što sam ih zaključao,neko je počeo besno da lupa na vrata:

-Rekse,izlazi odatle!-besno je vikao ispred vrata.

-Mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan,molimo pokušajte kasnije.-rekao sam jedva dišući.

Genije jedan!Umesto da ćutiš ili bar da pokušaš da ga smiriš,ti ga još zajebavaš?! E,šta će mi onda mozak kad sam izgleda odavno izgubio uputstvo za upotrebu!?

-Tebi je do zezanja?!Kad ti ja dođem
tamo...-nastavio je besno.

-Ne možeš.Zaključano je.-ja mu odgovaram iako pokušavam da začepim usta rukom.

Rekse,ti baš tražiš đavola!Jo,glupa usta,kad ne znate da ćutite!

-Dobro,mogu ja i da ih razvalim!-postajao je sve ljući i ljući.

Kad je to rekao,ja sam prišao krevetu i odgurao ga do vrata,tako da nikako nisu mogla da se otvore.Za svaki slučaj,dogurao sam nekako i fotelju i noćni stočič.Bar će ga to malo usporiti...A sad,da ovaj moj genijalni motak smisli kako da se izvuče odavde.Kroz prozir,to bi bilo ravno samoubistvu,ipak je to drugi sprat.Dobro,već sam u Reksonu skočio sa mnogo veće visine,ali ovo je drugo.A još dodatno napolju ima obezbeđenja kao u Alkatrazu,ne bih stigao do kapije,a već bi me uhvatili.Da li bi mogao ponovo da uradim ono od malopre,samo da se stvorim na ulici?Hm,a šta ako,se slučajno stvorim u Sahari ili u Sibiru?Ma bolje i tamo nego ovde.Dakle,šta sam uradio malopre kad se ovo desilo?Da,razmišljao sam o sobi.Sad samo trebam da se koncentrišem na ulici.Hajde,ulica,ulicaaaaa!Eto ga,na ulici sam.To!Eh,da.sam mogao ovo da radim i kad sam bio na koledžu,ma išao bih svaki dan!Bežanje sa časova bi bilo mačiji kašalj!Dobro je,izgleda da sam uspeo tačno na vreme jer mi se čini da je neko upravo tad upao u sobu,što u svakom slučaju nije dobro.Stajao sam na ulici,par metara od ulaza u kuću.Ok,bolje da idem,dok neko ne skapira gde sam,jer je stvarno nemoguće da me nađu u onolikom gradu.Išao sam tako,išao,i od jednom je opet počeo da me boli stomak.Jao,pa gde sad kad ne treba! Danas je stvarno toliko užasan dan.Ah,da me sano boli,nego je počela i da me boli glava,a i hvatala me je neka jeza kao da sam na -20,a ne na +27!Ma daj,sad da dobijem neku prehladu?!Zašto se to desi uvek u pogrešnom trenutku,a ne kad treba da budem zdrav?Šta da se radi.Počela su i da mi krče creva,tačnije da zavijaju,jer skoro ništa nisam jeo.Tamo u Londonu sam mislio da neću moći zbog rane da jedem jedno mesec dana,ali srećom nije tako.Hvala Bogu!A šta mi je sad to značilo kad nisam imao ni pare,tako da nisam mogao nigde da kupim išta za jelo.I pored svega toga,nastavio sam da trčim.Eh,nikad nisam bio dobar u trčanju,ali je sad to bilo pitanje života ili smrti.Prolaznici su me gledali u čudu,u smislu: ,,Šta je ovom ludaku?Ko duha da je video!''.Ne duha,nego demona,i to jednog veoma besnog,koji me upravo juri da bi me ubio,u najboljem slučaju...Odjednom,sudario sam se sa nekim.Naravno,zamalo da počnem da ga psujem i da ga krivim nešto,ali sam prepoznao glas,iajo lice nisam registrovao jer skoro nisam mogao da gledam na oči.