I don't have power,I am a power

Part 2

Evo ga...Pala je noć,moj poslednji dan na ovom svetu je gotov i sad čekam belookog da dođe.Ne znam kako mu je ime,pa sam ga tako nazvao zbog boje očiju.Roksi je malopre otišla kod drugarice.Sećam se da sam joj kad je izašla doviknuo:

-Roksi,volim te i zauvek ću te voleti.

Ne znam zašto sam joj to rekao...Možda zato pro sam želeo da zna da i ako odem,da ću je voleti.A možda je to bio samo san?Nempguće!Ono je bilo toliko stvarno da je nemoguće da sam sanjao.Ah,kako je moj život težak...Gte ta utvara želi da me odvede?Zaista nisam imao predstavu.Seo sam na krevet i čekao da vidim da li će nešto da se desi.I tada,tačno kad je nestao i poslednji zračak sunca,pojavio se i rekao mi:

-Hajde,idemo.

-Zašto mi jednostavno ne kažeš gde?!

-Zato što mi je zabranjeno da ti išta kažem pre no što stignemo.Takva su pravila...Rećiću ti samo da te vodim tamo gde pripadaš.

-Ja pripadam ovde,na Zemlji.

-To je laž koju su ti pričali od malena.Ti si nešto mnogo više od jednostavne ljudske duše...Oni su samo delići slabe energije u oklopu,zaroblheni u svom telu.Ti si nešto mnogo više,uzvišeno biće...A sada treba da krenemo,dobio sam naređenje da te što pre dovedem.

-Dobro,bar me pusti da pozovem devojku da se oprostim.

-Bolje to ne radi jer će ti biti još teže.Mislim,ti radi kako hoćeš,nije moje da ti to zabranim...

-Želim da je pozovem...Nego,kako tek tako da odem a da niko ne zna gde sam?

-Ništa ti ne brini.Tamo gde idemo,nećeš mpći da odeš sa svojim ljudskim telom,pa ćemo iscenirati da si se ubio.

-Šta?!I da ih ostavim ovde da brinu!?Nema šanse!

-Sad nema povratka,ili tako ili nikako.

-Zar ne može da izgleda da sam nestao ili nešto slično?

-Onda bi se još više brinuli i gajili neku nadu da si živ,zato je bolje ovako...

-Ako već mora tako...Ali ći da je pozovem...
Okrenuo sam Roksin broj.Javila se:

-Šta treba,ljubavi?

-Ništa,samo sam hteo da vidim kako si i...Da ti kažem da te volim...

Suze su mi krenule niz obraze.Nisam mogao sa joj kažem gde idem.Ustvari,nisam ni ja znao,ali nisam smeo da joj kažem da se nisam ubio...

-Ljubavi,jel sve u redu?Jel ti to plačeš?-pitala je zabrinuto.

Nisam hteo da je lažem pa sam samo rekao:

-Zbogom,moj prelepi anđele...-i bacio sam telefon.

Još uvek sam čuo kako me doziva,a zatim je sve zamuknulo.Zgazio sam telefon...Nisam mogao da slušam više njen glas,jer me je to navodilo na plač.Eh,kad bi samo znala da to sve radim da je zaštitim...Klimnuo sam belookom,pokatujući da sam spreman.Odjednom,kao da me je nešto udarilo i zaspao sam...
Probudio me je jak vrisak.Roksin vrisak...Odjednom sam se probudio i video je kako leži pored mene.Mene?!Gledao sam sebe kako ležim na krevetu,bled i hladan.Pored mog tela je stajalo neki papir,koji je ona upravo čitala.Stalno je ponavljala:

-Zašto,Rekse,zašto si to uradio sebi?!

Plakala je.I ja sam počeo da plačem.Uvek me je bolelo kada je plakala.Jedino što je bilo drugačije je da sad nisam mogao da je zagrlim,da joj kažem da će sve biti u redu...Tada je došla policija i hirna pomoć.Mogli su samo da joj potvrde ono što je i sams znala.Da sam otišao...Rekli su joj da sam najverovatnije popio previše tableta za spavanje.Ona je ponavljala: