Nesporazum II

II POGLAVLJE

Daria

I evo nas sada stojimo pred još jednim zalaskom sunca na plaži i izgovaramo čuvena dva slova...

-„Da!"

-„Da!"

„U tom slučaju proglašavam vas mužem i ženom. Možete poljubiti mladu", zaključio je matičar.

Odlučili smo se za najskromniju ceremoniju venčanja. Kada kažem najskormniju istoj su sem nas prisustvovali samo svedoci. I naravno, Dino. On je treći član naše male porodice. Dante je čak predložio da to budu Pedro i Marija, ali znam da mi Beti ne bi oprostila ako je ne bih pozvala za tu ulogu, pa smo pronašli kompromis i odlučili da pozovemo samo nju dok je njegov svedok bio Antonio. Pored njega je naravno bila i njegova supruga Madeline i to je bilo sve. Nisu znali čak ni naši roditelji. Možda smo pogrešili, ali odluka je bila obostrana, da se ne diže prašina oko toga i da za nas to ne menja ništa, te da ćemo im to priopštiti naknadno kao iznenađenje.

Nakon što sam postala gospođa Dale, poveli smo goste svojoj kući na svečani ručak. Atmosfera je bila opuštena i lepa, svi smo se opustili uz par čaša vina, a na insistiranje naših gostiju imali smo čak i prvi ples. Ništa nije bilo onako kako sam kao mala maštala, ali bila sam neverovatno srećna i zahvalna što pored sebe imam čoveka koji me gleda sa tolikom ljubavlju u očima. Ništa drugo nije bilo važno i ovakvi, zajedno, mogli smo sve.

-„Zgazi ga", došapnula je Madeline na šta smo se svi nasmejali.

-„Nema potrebe izgleda da smo mi genetski papučari", dobacio je Antonio, što je izazvalo još smeha.

Dante i ja smo se vratili za sto nastavljajući da se zabavljamo. Veče je već palo, napolju je i dalje bilo prijatno iako smo ušli u septembar, sto smo postavili u bašti, prijatni povetarac i miris mora povećavali su ugođaj. Dante je prebacio ruku preko mog ramena i nešto mi šaputao dok smo se oboje smeškali. Ne bih ovaj osećaj menjala ni za kakvu gozbu, venčanicu ni poklone.

-„Preslatki ste zajedno", Beti nas je posmatrala čežnjivo, ali sa puno ljubavi. Nasmešili smo se oboje i pogledali ka njoj. Sva ushićena je nastavila. „Jedva čekam da vidim na koga će beba ličiti, prosto ne znam šta bi od koga pre mogla da pokupi. Ali kako god da bude biće kumino mezimče to vam odmah kažem." Odmahnula je kao u šali ka Antoniu i Madeline, a potom sva ushićena kao dete zapljeskala rukama.

Oboje smo se smrzli na ovu izjavu. A osmehe je smenila neprijatnost. Dante i ja nismo nikada razgovarali o toj temi. Pazili smo prećutno da do toga ne dođe, ali nismo nikada otvorili tu temu. I ovakve reakcije na sam pomen kod oboje ne mogu biti dobre. Pokušala sam da se osmehnem, ali nije mi uspevalo. Antonio i Madeline su shvatili napetost, ali su mudro ostali bez komentara. Beti, međutim nije odustajala.

-„Šta? Čemu takve face? Planirate valjda dete? Mislim zašto ste se venčali na kraju ako ne?" Pokušavala sam da joj suptilno stavim do znanja da bi sada trebala promeniti temu ali bezuspešno. Naše ćutanje je povećavalo njen bes. Očigledno je ovo pogodilo i više nego što bi možda trebalo. Ja sam mogla da je razumem jer znam njenu dušu, shvatanja, snove...ali drugi nisu pa je sa njihove strane ovo izgledalo neprijatno i kao nepotrebno uplitanje. Pogledala je u mene osuđujućim pogledom.

-„Daria? Nemoj mi reći da ne želite decu?!", nasmejala se ironično „Ne mogu da verujem...blagoslovljeni ste da nađete jedno drugo a ne umete da cenite taj blagoslov!"

Ok, sada je bilo dosta. Koliko god da je razumem ovo nije razgovor koji bi trebalo drugi da slušaju. Bacila sam pogled na Dantea koji je samo podigao obrvu i spustio glavu ka stolu očigledno se slagajući sa mnom i obuzdavajući sebe.

-„Beti, mislim da bi mogla doneti tortu, možda bi mi pomogla u kuhinji?" Klimnula je glavom i krenula sa mnom.

„Šta se pobogu dešava sa tobom?", okrenula sam se ka njoj istog trenutka kada smo ušle u kuhinju dalje od pogleda i ušiju ostalih, vidno iznervirana. Ni Beti nije posustajala.