Nesporazum II

XII POGLAVLJE

Dante

Rešavanje problema sa Dariom i naše pomirenje vratilo mi je preko potreban mir. Bez obzira na sve što me je čekalo, uspeo sam da povratim ravnotežu kako bih na najbolji mogući način promislio i doneo najbolje rešenje da stanem na rep ovome.

Dok smo doručkovali i smejali se Dinu koji obleće oko nas i pokušava da se pridruži, počeo sam da razmišljam na glas.

-„Ričard nije davao nikakvu izjavu?", bilo je i pravo olakšanje da mogu razgovarati sa njom o tome otvoreno i tražiti rešenje. Odmahnula je glavom.

-„Ne. Rekao je da neće ništa preduzeti bez tebe po tom pitanju, samo je dao da se istraži kako je do ovoga došlo. Opšta misterija..." Da, pomislio sam, misterija zvana Beti. „Šta imaš na umu?"

-„Nešto bi trebalo preduzeti svakako. Da sam sam u ovom ostavio bih im na čast, ne bih im davao više povoda za pisanje. Završili bi isto kao i ranije. Neko vreme bi se o tome pisalo i nakon neke nove senzacije prestali. Ali, neću ostaviti po strani to što je neko ovime pokušao da naudi i tebi. Nama. To me previše opterećuje. I ko god da je u pitanju želim da mu pošaljem jasnu poruku da nije i neće uspeti. Kao i da se nikada više ne usudi da pruži prst prema tebi. Niko. Ako već toliko žele da se bave tuđim životom neka znaju i da si sada gospođa Dale i da ti ne mogu prići."

-„Uuuu alfa man se probudio!" zadirkivala me je smejući se.

-„Čujem li ja to neku ironiju?"

-„Neee, ni najmanje" i dalje se smejala. To je muzika za moje uši. Sada si na pravom putu Dante.

-„Tako sam i mislio", namignuo sam joj. „Uostalom, ako budeš želela da objaviš i drugu knjigu svakako će se opet uzburkati. Pazi, kažem ako ti želiš meni nije problem i da ostane sve na ovome."

-„Nema šanse! Neću dozvoliti nekome tamo da se igra sa nama i da nas drži na lancu. Tebi pisanje prija i pri tom ti ide i više nego odlično. Bilo bi sebično ne podeliti takav talenat."

-„Ja ću pisati i dalje, kao što sam i prethodnih godina ali to ne mora biti objavljeno. Nije mi potrebna nikakva potvrda. Znaš da sam i prvi put pristao na to samo jer si ti insistirala."

-„I sada insistiram! Uostalom, želim da ceo svet vidi kako pametnog i elokventnog muža imam. I da je samo moj!", zaključila je nadmeno se šepureći na šta sam se toliko glasno zasmejao da me je Dino gledao u čudu.

-„Ko je sada posesivan?"

-„Ja to nikada nisam krila kao ti! Dakle, imamo li plan B?"

-„A plan A je pretpostavljam onaj koji si ti izložila?" Oklevala je ali je klimnula glavom.

-„Pa zahteva manju razradu, samo sam dala ideju, ali možemo još promisliti o tome. Ali ako bi mogao da se suočiš sa time...sve dok nešto ne iščupaš iz korena, ono može ponovo postati stablo. Možda bi trebao da izađeš i zatvoriš ta vrata za sobom."

-„Misilm da si možda u pravu. To bi bio najbrži i najefektniji način. Da izađem iz mišije rupe."

Zabrinutost me je preplavila i na samu pomisao šta me sve čeka. Ali nisam hteo da odustanem. To je samo trenutak, jedan dan, ništa mi neće učiniti, spremiću se i izdržati. Jedan dan. Da bih sve naredne mogao da živim u miru.

-„Misliš da ćeš to moći?" Klimnuo sam galvom.

-„Ti ćeš biti pored mene, zar ne?" Nasmejla mi se.

-„Nazvaću Ričarda."

***

Daria

Nakon što se Dante odlučio da načini taj korak, kako bi rekli mali za njega, a veliki za čovečanstvo, a ja bih rekla mali za čovečanstvo ali veliki za njega, dogovorili smo sa Ričardom okvirni plan.

Dante će održati konferenciju za štampu. Neće se vraćati u medije, niti im davati povoda za nova pitanja ni špekulacije. Izaći će pred njih, reći šta ima i završiti sa tim. To su bili njegovi uslovi. Ričard je obećao da će sve organizovati i povratno nas obavestiti o tome.

Kako je rekao tako je i učinio i evo nas na putu za London dva dana kasnije. Tokom prethodna dva dana pokušavala sam da sa Danteom pređem sve njegove tehnike opuštanja, dok sam žonglirala između novih obaveza u vezi posla koje su se gomilale, poziva upućenih Danteu na koje nije želeo da odgovara a bilo je ljudi poput Antonia i Madeline koji su odgovor zasluživali i sopstvenih koje sam dobijala od svoje majke sa novim zabrinutim argumentima i Beti koja nije prestajala da me pita kako sam i da li mi je nešto potrebno. Kao da se osećala krivom. A u suštini sam ja bila ta koja se osećala krivom što sam joj uopšte to poverila iako još uvek nisam verovala da bi ona ikome mogla da kaže, a kamoli učini ovako nešto. Sve me je pritiskalo i najradije bih samo vrištala da izbacim sve to iz sebe. Pitam se da li bi mi pilot izašao u suret ako bih to zatražila s obzirom da smo na ovolikoj visini to bi svakakao vazduh odneo a meni bi puno značilo. Nasmjala sam se na sospstvene misli dok me je Dante promatrao.

-„Tvoj osmeh je melem za mene, ali nije mi prijatno kada znam da nisam ja zaslužan za njega..." smeh mi se proširio. Njegova me posesivnost toliko zabavljala jer je bila ničim izazvana. Kao da sam imala oči za nekog drugog, kao da sam imala i gde da vidim nekog drugog.

-„Otkud znaš da nisi ti zaslužan? Možda se nečeg prisećam?"

-„Neee, ja to radim drugačije." Oboje smo se zasmejali toliko da su ljudi oko nas počeli da nas gledaju. „Da li moraju baš svi da proprate šta se dešava? Ubija me ta ljudska radoznalost!"

-„Šššš dobro, u redu je, to je samo refleksna reakcija. Smiri se, da ti ne skinem taj kačket iza kojeg se kriješ pa da vidš šta je zabava i pre nego stigneš u London!"

Dobro je da smo uhvatili jutarnji let pa ćemo imati vremena da se odmorimo natenane pre sutrašnje šarade. Očekivao nas je jako naporan dan. Konferencija za medije zakazana je za 10 ujutru, nakon što se šou završi čeka nas drugi jer smo obećali ručak mojim roditeljima. Dakle, previše potrebnog strpljenja i za mene, a tek za Dantea...