Nesporazum II

XVI POGLAVLJE

Daria

Izgovori su mi već ponestajali, kao i strpljenje da ubeđeujem svoje roditelje da je sve u redu i da me ništa od prethodno doživljenog ne dotiče, a Dantea ni na vidiku. Da stvar bude još gora, bili smo na gornjem spratu, delu restorana koji je ekskluzivan i zatvoren od očiju javnosti kako je Dante i insistirao, pa smo nužno bili upućeni samo jedni na druge. Da su barem imali čime drugim da se zabave. Možda bi videli nekog poznatog. Pogledala sam na sat. Tačno je 40 minuta prošlo otkako smo došli, ured je na deset minuta hodom...brinem se u kom je pravcu njegov razgovor sa majkom eskalirao. Bio je i više nego besan. Konobar je ponovo prišao. Igrali su oko nas kao što bi verovatno i trebalo pred suprugom vlasnika, ali meni to ni najmanje nije bilo potrebno. Pored toga, sve što sada želela je da svi nestanu i ostave me na miru.

-„Da li želite sada da poručite gospođo Dale?", pa moram priznati da mi je prijalo kada čujem ovakvo oslovljavanje. Nasmejla sam se u sebi. Osećam se nekako ...bogato...ali ne u materijalnom smislu. Nego kao da sam vlasnik nekog blaga. Ponosna jer sam uhvatila dobila glavni zgoditak.

-„Ne, sačekaćemo Dantea, ponovite samo aperitiv molim vas." Klimnuo je glavom najljubaznije i povukao se.

Mama je pogledala na sat i nervozno uzdahnula. Znala sam šta sledi.

-„Ta će ti žena očigledno doneti mnogo porblema."

-„Ne, ako se Dante pita. Neće joj dozvoliti."

-„Očigledno je da baš i ne traži dozvolu od njega da se meša."

-„Koliko se sećam nisi ni ti moju dobila pa...verovatno je to posao majki." Bila sam oštra i bezobrazna, ali nečim sam morala da sasečem ovo.

U tom trenutku sam videla Dantea kako se penje stepenicama i odahnula od olakšanja. Mislim da nikad srećnija nisam bila što ga vidim. Moje opuštanje iz grča bilo je više nego očigledno. Moja majka nije gubila vreme ni posustajala.

-„Nadam se samo da ga nećeš svaki put čekati sa takvim grčom pitajući se kakav će i da li će da se pojavi."

-„Mama, molim te! Ponašaš se kao da je on ... ne znam alkoholičar pa je pitanje u kom će se stanju pojaviti. Prestani da ga posmatraš kao bolesnika. On nije bolestan! Svesno je doneo odluku da se povuče od ljudi i to je sve. I mogu ti reći da svakog dana sve više uviđam da je bio i te kako u pravu."

Dante se približavao i kada su ga ugledali jedan po jedan iz osoblja su se sjatili oko njega. Izgledao je tako moćno, odvažno, jako...i pogodite šta? Bio je samo moj! Gledala sam ga sanjalački kao klinka kako prilazi i smeškala se. Nešto je na njemu bilo drugačije. Ali ne fizički. Zračio je nekom drugom energijom.

Uhvatio je moj pogled i održavao ga je kako je prilazio takođe se smešeći. Da je ovo film sada bi bili u slow motion-u, pomislila sam. I u tom sam trenutku shvatila. Želim sve sa ovim čovekom. Želim ga uz sebe i za sebe. Nisam ni jednom posumnjala u svoju odluku, ali sada sam bila više nego ikada sigurna da sam njime blagoslovljena. Baš takvim kakav jeste. Jer smo baš takvi upotpunili jedno drugo. Dve nesavršene duše savršeno uklopljene. Negde u podsveti sam čula glas svoje majke.

-„Pa bar je svakako sigurno da se volite, balavite kao dva tinejdžera nesvesni ljudi oko sebe." Što me je trgnulo i vratilo.

Dante se pridružio uz izvinjenje što kasni i pozvao konobare da naručimo. Iskoristila sam prisustvo konobara koji je odvratio pažnju moje majke da gaupitam da li je sve u redu.

-„I više od toga, živote." Namignuo mi je i nasmejao se.

I verovala sam da jeste. On je konačno prodisao i bilo mi je neizmerno drago zbog toga.

-„Drago mi je da vas vidim tako nasmejane i zaljubljene, to je više nego evidnetno. Ja bar imam njuh za te stvari.", moj se tata konačno oglasio. Do sada nije iznosio nikakve direktne komentare sem što je na svaku majkinu repliku pokušavao je da umiri, brinući da se ona ne sikira. „Moram priznati da sam bio skeptičan. Iskreno nisam verovao da neko može gledati ženu sa više ljubavi od mene, ali eto Dante je na dobrom putu da me demantuje." Dante se nasmejao i nazdravio mu dok sam se ja crvenela.

Sve u svemu ručak je prošao i više nego dobro, opuštenije nego što sam očekivala Na kraju je i moja majka pala na Danteov šarm, pa bar mislim da ovog puta nije glumila, a svakako mi je značilo i kada mi je na kraju rekla da je sada mirnija nakon što ga je upoznala.

Vratili smo se u stan konačno se opustivši nakon napornog dana.

-„Madeline je zvala da pita kako je sve prošlo mada su gledali snimak i rekli da su oduševljeni kako si to izveo. Ja se pridružujem ovacijama." Saopštila sam mu kada je izašao iz kupatila dok sam čačkala telefon izležavajući se. To ga je nasmejalo.

-„Ne zaboravite da sam ipak glumac",

-„Onakvu emociju nisi mogao da odglumiš. Ja barem znam da prepoznam kada si iskren."

-„Zar sam ti ikad lagao?"

-„Paaa recimo da si skrivao nešto ponekada..."

-„Samo kada je neko iznenađenje u pitanju."

-„Kada smo kod iznenađenja moje će morati da propadne jer si i ti ovde", namrštio se pokušavajući da me razume. „Prošlog puta kada sam dolazila ostavila sam u radnji par slika sa venčanja da naprave kolaž od njih, odabrala sam ramove koji će se uklapati sa nijansama u dnevnom boravku, mislila sam da ih zakačimo iznad fotelja...trebalo je da dostave to dala sam adresu vile ali kada sam saznala da dolazimo zvala sam da kažem da ću pokupiti...tako da sutra idem po njih..." Lice mu se ozarilo.

-„Već mi se sviđa", rekao je i privukao me u zagrljaj.

Nisam htela da insitiram pitanjima, znala sam da će mi sam reći kada bude bio spreman da govori o tome šta se desilo sa njegovom majkom.

Tako je i bilo. Ostavio je sve da prenoći i slegne se, a ujuturu mi za doručkom sve ispričao. Nisam mogla da se povratim od šoka. Prvi put nisam imala reči ni da ga utešim. Svakako ne bih pred njim iznosila netrpeljivost prema njegovoj majci kakva god da je bila, ali ta je žena definitivno izbila na prvo mesto na mojoj listi neželjenih.

-„Iskoristiću to što smo ovde da sa Tomasom sredim papirologiju. Rekao sam mu da ćemo naći u restoranu, psihički se spremam na vožnju taxijem i gužvu u kojoj će zaglaviti."

-„Zašto ga ne pozoveš ovamo? Ja ću svakako izaći",

-„Nisam se toga setio odlična ideja, nazvaću ga da mu dam adresu. Ovog te jutra posebno obožavam." Nasmejala sam se. Nekad smo stvarno kao klinci. Ali volim nas baš takve. Kada nam male stvari donose velike osmehe. Jer tada znam da smo prgrlili život i da cenimo svaki trenutak koji nam pruža.

-„ Idem da pokupim slike i videću se sa Beti." Uozbiljio se na pomen njenog imena.

-„Mislim da joj dugujem izvinjenje što sam sumnjao u nju." Odmahnula sam glavom.

-„Opušteno. Ona čak i ne zna da si sumnjao. Uostalom sve je bilo tako posloženo da si imao razloga da sumnjaš i u nju i u mene. Ako neko duguje izvinjenje to sam ja. Jer sam joj pričala o nečemu što je bila tvoja stvar. Neće se ponoviti. Samo tada smo bili na samom početku...do tada smo nas dve bile uvek zajedno i sve delile. Navika valjda. Znala sam i znam da nikome ne bi prenela, ali u pravu si. Neke stvari ostaju samo naše, neke samo tvoje čak iako mi ih poveriš. Ni ja se ne bih osećala prijatno da sam nešto podelila sa tobom a potom saznala da si rekao na primer Antoniu. Izvini." Slegnula sam ramenima.

-„U redu je. Nemoj se više time opterećavati. Bilo je i završilo se tako kako jeste nema povratka nazad, hoćeš da te učim tvojim rečima? Naučili smo nešto iz toga i idemo dalje."