Nesporazum II

XIV POGLAVLJE

Dante

Hodao sam žurno i odlučno, ne dozvoljavajući sebi da razmišljam, jer to bi me vratilo opet na isto mesto iz kojeg sam se jedva izdigao. Uspeo sam da se saberem ponavaljajući sebi da je sve ovo samo trenutak i da će proći. Sve prođe. I loše i dobro. Prođu. Ovo nije ništa od čega ću umreti. Ovo je samo navika kojom se moj um brani od lošeg.

Držao sam Dariu čvrsto za ruku, bilo mi je potrebno da osetim prizemnost i oslonac. Nije bilo predviđno da bude pored mene, ali to je ono što oni nisu predvideli, ja sam odlučio da će danas svi koje toliko zanima moj život saznati ko je jedina osoba čije mi je mišljenje važno i koja ima prava da se meša u moj život. A u prvom redu moja majka. U prvom redu je i bila, sva odvažna, gledajući na sve oko sebe sa visine. Ne mogu da kažem da većina njih u ovoj skupini vredi, ali moja majka je svakako neko ko je daleko ispod njih. Udahnuo sam duboko i istupio.

Žamor koji je vladao u trenu je zamenjen zaglušujućom tišinom. Kao da su svi uzeli trenutak da obrade činjenicu da sam zaista pred njima, što je i meni dalo trenutak da se priberem od prvog šoka i podsetim sebe da se ponašam ležerno, nezainteresovano, hladno...kao da sam ovde odveden na silu, što i nije daleko od istine. Tako sam i izgledao.

Prvo na šta su se usredsredili, naravno, bilo je to što Dariu držim za ruku. Osetio sam da joj je neprijatno i nelagodno, ali sebično nisam mario, bila mi je potrebna, baš tu, baš tako. A onda su počeli u glas sa pitanjima: „Gospodine Dale, gde ste se krili sve ovo vreme?"; „Da li ste u vezi sa urednicom Vaše knjige?"; „Šta Vas je nateralo da napišete knjigu?"; „Da li je ovo od početka bio plan, zato ste se sklonili?"; „Možete li dokazati da ovo nije samo još jedan marketinški potez?"; „Šta možemo očekivati od Vas na dalje? Da li je ovo Vaš veliki povratak"; „Hoćete li se vratiti ispred kamera?"

Gužva, sevanje bliceva, galama...glava mi pulsira, znojim se i popuštam čvor na kravati, refleksno stiskam ruku Darii, osećam da tonem...fokusiraj se na tri stvari van ovoga, na tri zvuka... okrenuo sam se i pogledao Dariu pravo u oči. Nasmejala se i klimnula mi glavom u ohrabrenju. Svojom je drugom rukom pokrila moju kojom sam je sve vreme držao i došapnula mi: „Mrzeći ih, daješ im moć!Reci im šta imaš i idemo kući!" I to je bilo dovoljno da se vratim. Sama pomisao da sam stvorio dom kojem se vraćam nakon svega. Više nije samo kuća, sada je dom jer je i ona u njemu. Naglo sam podigao ruku u vazduh pokušavajući da stišam masu što mi je u nekom trenutku i uspelo. Zamolio sam za malo pažnje kako bih govorio. Nisam došao ovde da odgovaram na glupa pitanja, već da im stanem na rep, da kažem šta imam i zatvorim ta vrata.

-„Dobar dan, gospodo, voleo bih da kažem i drago mi je da vas opet vidim, ali nije." Pogleđivali su se međusobno u čudu, dok je Daria dotakala nadlanicom usne kako bi prikrila osmejak koji je pretio da pobegne. To me je već opustilo. Dobio sam snagu da nastavim i iznesem sve što se u meni taložilo godinama.

„Nikada mi nije bilo drago da vas vidim, niti sam to ikada krio pa neću ni sada. Ako se nešto nije promenilo za sve ove godine to je moja iskrenost po kojoj me, siguran sam i pamtite. Poštujem svaku profesiju koja se časno obavlja, ali vaša je odavno zaboravila na čast. Nije to vaša krivica. Radite ono što morate. Dajete ono što se traži. A ljudi traže da znaju šta se dešava u tuđim životima. Zašto?"

Nasumice sam uperio prst ka publici ka jednoj pa drugoj osobi."Šta vas to toliko boli u sopstvenom životu pa vas intersuje moj? Ili Vas? Koji problem imate, a da Vam interesovanje za moj život nudi njegovo rešenje? Zaista bih voleo to da znam. Mišljenja sam da na ovom svetu nema osobe koja je aspolutno srećna, ako grešim volo bih da upoznam nekog takvog. Međutim, svako ima neki problem ovakav ili onakav, manji ili veći. Svakog po nešto muči. Tempo današnjeg života, pritisci sa svih strana, očekivanja, komparacije, kompetence... teraju vas da se poredite sa drugima. Pretpostavljam da je lakše svariti sopstvene neuspehe, ukoliko se bavite tuđim? Da li vam interesovanje za tuđe živote, dok vam je sopstveni u haosu, pruža utehu? Jednostavno se tešite time da ima i nekoga kome je gore nego vama? Je li to razlog? Baš me zanima, zaista.