Nesporazum II

Epilog

Šest meseci kasnije

Dante

Ne mogu se setiti autora, ali se odlično sećam reči „Brod ne tone kada je u vodi, on tone kada je voda u njemu." Dugo mi je trebalo da to shvatim i primenim. Nije važno šta se dešava oko vas, sve dok vi to ne pustite u sebe. Vodite računa o tome šta jedete i pijete, zar ne? Nećete uzeti nešto što je otrovno. Pa zašto bi onda svoj um trovali crnim mislima i strahovima?

Strah je dobar, sve dok je prirodan. Znači da još uvek imate osećaj. Ali ne dozvolite da vas parališe. Postavite sebi pitanje: „Šta bih sve mogao da uradim da ne mislim da je nemoguće?" Odvažite se da pokušate. Otkinite se od sebe neodlučnog. Radio sam na sebi, svakodnevno. Pisanje mi je zaista pomagalo. Na taj sam način otpuštao iz sebe sve negativne emocije.

Uspeo sam i da smanjim svoje strahove. Desi se i dalje da se ponekad zavrtim u krug, ali sam toga svestan i odmah tražim novi fokus koji će mi odvratiti pažnju. Za svaku naviku potreban je 21 dan da je usvojite. Pa ako se ne možete lako otarasitii stare, nađite novu i primenjujte je dovoljno dugo dok ne potisne staru. Više nisam imao noćne more. Dešavalo se da tu i tamo sanjam neke čudne snove, ali daleko od košmara koji su me proganjali. Uspeo sam da oslobodim sebe tereta koji sam godinama vukao na plećima. Nije bilo lako, ali sam se usudio da se suočim i uspeo sam.

Usvojio sam Dariinu filozofiju da je život krug koji se vrati sa srećom i tugom. Ne bi bilo normalno ni da stalno budemo srećni zar ne? Čovek po prirodi teži uvek nečem novom boljem, da se razvija, da uči, da napreduje. Trnovit je to put. Ali vredi. Prihvatio sam da je sve to život. I da se neće desiti ništa loše samo zato što sam dozvolio sebi da budem srećan. Ne mora se svaka sreća skupo platiti. To je jednostavno život. Večni točak kiše i sunca.

Ipak, ponekad neke stvari uspeju da me poremete. Kao na primer, kada me je pre četiri meseca nazvala Madeline i rekla da je Daria u nesvesti. Ni sam ne znam kako sam se sjurio do vile. Nameštale su book cafe na kom je radila mesecima i samo se srušila. Bio sam van sebe. Kada sam stigao već su je povratili, ali moj mir se nije vratio sve dok je nisam namolio da posetimo lekara. Žonglirala je mesecima između kuće, posla na daljinu i tog book cafe-a, da je sigurno bila i više nego iscrpljena. Interesantno, strah koji sam tada osetio nije imao veze sa prethodnim strahovima. Ovaj je bio pravi. Lekar koji je primio Dariu smejao se mojoj izbezumljenosti i kunem se bio je to prvi put u životu da sam poželeo da nekoga odalamim svom snagom iako nikad nisam bio sklon nasilju. „Gospodine Dale, postaćete otac, čemu takvo lice?" rekao je. Tek mi je nakon par minuta to došlo do mozga da obradim. Bila je to nova vrsta straha. Smrtno sam se uplašio odgovrnosti koja je pred amnom. Ali osećaj sreće koji sam tada doživeo dao mi je snagu da mogu pobediti sve i svakoga. Danima sam zurio u snimak ultrazvuka da me je Daria zezala kako sam pošašavio. Ona je bila još više izgubljena kada je saznala. Plašila se i više od mene, ali tada sam shvatio da je sada vreme da ja njoj budem podrška i snaga koja joj je potrebna. I prvo što sam uradio je da sam sve svoje strahove i nesigurnosti stavio po strani i uverio je da ćemo zajedno uspeti.

Danas samo saznali da ćemo dobiti devojčicu. Nisam uopšte razmišljao o polu, zaista mi nije bilo bitno, ali...opšte je poznato da se ćerke vezuju za tate zar ne? Odlučili smo da ćemo joj dati ime Bea. Kao ona koja usrećuje.

Sada motrim na Dariu svakog trenutka da se ne umara previše, mada ona naravno tvrdi da nije mala i da joj nije ništa teško, nije ni meni teško da je razmazim. Sedim u holu vile i gledam je kako sa oduševljem raspoređuje knjige sa Madeline u svom book cafe-u. Sezona će početi za dve nedelje i uspela je da sve uredi po svom ukusu.

-„Znaš ne moraš da dežuraš tu sve vreme ništa se neće desiti."

-„Samo uživam u pogledu. Je li sve onako kako si zamišljala?"

Zagledala se pravo u moje oči.

-„I bolje od toga!" i Bea je to pozdravila svojim šutom!

Znam da nas čekaju naporni dani, neprospavane noći, sve više briga i problema. Ali i neizmerna sreća. U jedno sam siguran, ovo će dete imati ljubavi koju Daria i ja nismo uspeli da pronađemo u svojim roditeljima.

Ako mi negde i zakažemo Beti će je razmaziti sigurno...svakodnevno slika benkice i šalje Darii. Još vodimo rat oko portikle sa natpisom „moja mama je bomba!" To sigurno neće nositi! Osim ako ne dopišem ispod „Ali samo za tatu." A onda su tu i Antonio I Madeline. Slagao bih ako bih rekao da nam nisu pružili svu moguću podršku i pomoć. I ono što sam najviše cenio, nisu se nametali nikakvim savetima sve dok sami nismo nešto pitali. Uvek smo nalazili teme razgovor koje nisu uključivale tuđe živote.

Ponekad uhvatim sebe kako brinem oko budućnosti. Ali se onda setim Dariinih reči „ne možeš piti ono što još nije ni nasuto" i pustim...idemo polako. Dan po dan.

Čovek ne uživa u sreći samo kada je zauzet razmišljenjem o prošlosti ili brigom za budućnost. I ona prođe pored njega....