Nesporazum II

VII POGLAVLJE

Daria

Vratila sam se iz šetnje sa Dinom i zatekla Dantea u radnoj sobi spuštene glave zadubljenog u papirima i otvorenim lap topom. Njegova knjiga doživela je neverovatan uspeh i ubedila sam ga da nastavi sa pisanjem. Radili smo zajedno na novoj knjizi i pomislila sam da je dobio novu inspiraciju u mom odsustvu.

-„Pišeš?", podigla sam se na prate prilazeći mu pokušavajući da gvirim među papire iako se sa te razdaljine ništa nije moglo videti. Bilo je očigledno da me uopšte nije čuo niti osetio. Totalno je bio udubljen u problem pred sobom, te se na zvuk mog glasa trgnuo i našao zatečen. Pokušao je da pokupi papire pred sobom, ali kada je vdeo da sam već tu shvatio je da će biti bezuspešno. Samo, ispred njega su bili neki nacrti.

-„Ti baš umeš da pokvariš iznenađenje?" bio je na pola ljut na pola zabavljen. Namrštila sam se. Nisam mogla ni da pretpostavim o čemu se radi.

-„Iznenađenje? Pa sada nemaš izbora nego da mi kažeš o čemu se radi. Znaš da neću odustati." Slegnula sam ramenima kao da je to potpuno normalno. Pokazao mi je rukom da sednem i stavio skice ispred mene.

„Ovo liči na neku biblioteku? Ali ti već imaš ovde ovde...", pokazala sam rukom oko sebe, „gde bi ovo trebalo da stane? Hoćeš da menjaš ovu sobu?" Pomisao na bilo kakvu promenu mi se nije dopadala, zavolela sam svaki kutak ove kuće i svaki je bio predivan baš takav kakav jeste. Odmahivao je glavom smeškajući se.

-„Ovako nešto će biti u vili...pa bar sam tako zamislio. Arhitekta mi je poslao nacrte sa predloima na kojim bi se mestima moglo uklopiti kao i par modela koja predlaže, a da se uklapaju u celokupan ambijent...svakako bih ti rekao jer sam želeo da sama napraviš izbor."

-„Ne razumem?", ustvari nisam smela da izgovorim naglas ono što mi se vrzmalo po glavi da je uradio i da radi. „Je li to..." klimao je glavom u odobravanju sa osomenhom na licu.

-„To je za tebe. Možda niije baš kako si zamišljala, možda kasnije napravimo baš ono što si želela....ali do tada ćeš imati ovde book caffe o kojem si maštala. Možeš ga urediti kako god želiš, opremiti kako god želiš...imaš vremena do početka naredne sezone...osmisli kakav god želiš koncept."

Oči su mi bile puna suza od radosti. Nisam mogla da verujem da je učinio to za mene. Više od same činjenice da će to napraviti mi je značilo to da je tako pomno pratio ono što sam govorila, zanimale su ga moje želje, snovi...i potrudio se da mi pomogne da ih na bilo koji način ostvarim. Nisam znala šta da uradim od šoka, trebalo mi je par sekundi da to obradim ,a onda sma mu skočila u zagrljaj.

-„Ne mogu da vrujem! Ne mogu da verujem da si to zapamtio, da si učinio ovo za mene.."

-„Naravno da sam zapamto, pa nije to neka beznačajna stvar nego tvoji snovi. Ako več imam mogućnosti naravno da ću učiniti sve da ti pomognem da ostvarš makar deo. U najmanju ruku biću ti podrška. Kao što si i ti bila imeni. I to ne znači da ovo radim kako bih ti se revanširao, ne. Ovo nije nikakva vrsta obaveze, naprotiv zadovoljstvo mi je. Uživam u tome da te gledam srećnu. I ti nemoj ovo shvatati kao neku vrstu obaveze prema meni, shvati ovo kao...poklon. Ništa više. Tvoje je."

-„Ali previše je...ja..." nisam znala šta da kažem. Naravno da je bilo previše i da nisam želela ni na koji način da zavisim od njega zato sam zadržala i svoj posao, iako je ovo kako on kaže poklon osećala sam neugodno i krivom. Kao da nekome uzimam nešto što ne može imati. Kao čime sam zaslužila tako skup poklon? Mogao je isto tako da mi pokloni i dijamantskku ogrlicu i ja bih držala propoved sebi kako deca širom sveta ostaju gladna, dok ja uživam u nečemu bespotrebnom. Pa, rekoh već ne umem da primam poklone. A opet, koliko je ispravno da krivim sebe jer imam mogućnosti koje drugi nemaju? Možda je konačno vreme da se pomirim sa tim da ja nisam kriva za nejednakosti u svetu i da ih ne mogu prometi, naročito ne tako što ću odbacivvati ono što mi život pruža. Dobro, Dante. Ali život mi je pružio Dantea i mislila sam da je to samo po sebi već dovoljno veliki poklon.