Mission accomplished ://h.s

The talk

 Dva dana su prošla od kad izbjegavam njegovu pojavu. Izbjegavam razgovor, pozive, poruke. Zašto? Jer sam glupa. Bojim se njegove reakcije, bojim se činjenice da će jednom saznati da je sve laž. Da je ovo bila samo opklada. A tada? Ništa neće biti usporedivo s mojim lažima. 

Pokucam na vrata njegove sobe tek toliko da riješimo to. Spremna sam. 

Otvori vrata i pogleda me, na tren mu oči zablistaju ali nakon toga ostaje samo nada. Nada da će razumjeti moje sranje. 

- Elena. - kaže i samo me zagrli. Milijuni trnaca prođu niz moja leđa ali najviše ode u srce i to zaboli. Zaboli me činjenica da on stvarno osjeća nešto prema meni. 

- Zašto se nisi javila? Kvragu?! Tražio sam te, svuda. Ludo jedna. - oči su mu sada blistale, ovaj put sam u zelenim očima vidjela strah. Strah da me ne izgubi. 

- Moramo pričati. - zabrinuto lice ulijevalo mi je još manje nesigurnosti. Divno. U govnima sam.  Nije ništa rekao već sjeo do mene i samo dao znak da pričam. 

- Harry ja ne znam što osjećam. Ja ne znam jesam li uopće iskrena?! Jesam iskrena prema tebi? Sebi? Ne znam, tolika je zbrka u mojoj glavi. Toliko puno emocija. Od ljutnje, razočaranja, sreće, ljubavi.- ustanem se i počnem nervozno hodati gore dolje po sobi. Jer to je jedino što znam. Biti nervozna. 

- Elena. - tiho kaže i natjera me da pogledam u njega. 

- Ja imam dovoljno ljubavi za oboje. - gleda u mene iskrenim očima. Srce se trenutno para na milijune dijelova. Zašto ovo jebeno boli? Spustim glavu dok se borim sama sa sobom. Svojim demonima. 

- Obećaj mi jedno Elena. - podigne moju glavu i pogleda u moje oči. 

-Samo mi reci istinu. - i to je bilo to. Raspadam se, pred njim. Suze napuste moje oči dok olakšanje vlada mojim tijelom. Olakšanje? Da, lakše mi je. Izbacila sam to iz sebe. U obliku riječi koje su lile niz moje lice i nosile sve loše stvari iz moje glave. Oslonim glavu na njegovo rame dok tiho jecam. Njegove čvrste ruke omotaju se oko mene dajući mi do znanja da će uvijek biti ovdje. Moja podrška. 

...

- Daj Harry nije sigurno ništa posebno. On je ravnatelj, sigurna sam da nije bolji od tebe. - govorim na telefon dok neumorno obuvam svoje crne pigalle cipele. Nepodnošljiv je, uporno želi sa mnom, ali ne može. 

- Elena. Ti si moja. A to znači da nijedan dečko nije dozvoljen dirati te, pričati s tobom pa čak ni gledati te. - osmijeh pobjegne s mojih usana. Sviđa mi se ovaj zaljubljeni Harry. 

- Ne budi ljubomoran! - prasnem u smijeh dok uđem u auto i postavim mobitel na držač. 

- Pa očito je zgodan, jedan od najpoželjnijih neženja u Londonu. - puhne dok se već vjerovatno hvata za glavu. 

- Što će mi on kad imam tebe?

- Ljepši je? Iskusniji, bolji u krevetu...

- Tu teoriju još nismo potvrdili. - nasmijem ga, volim izazivati vraga a on ne čini ništa po tom pitanju. 

- Ne želim brzat. - puhnem i kažem da moram ići jer sam ispred zgrade. Jedina dobra stvar je što mi je fakultet udaljen dvije minute od kuće autom tako da je to odlična solucija. Izađem iz auta u svom crnom kombinezonu koji samo pada preko mog tijela. Harry ga je izabrao jer kako kaže " Teško se skida". Preokrenem očima uz smijeh i uđem u zgradu gdje samo tražim njegov ured. Pozdravi me tajnica ispred ureda i uljudno odvede do gospodina Andersona. Tako bar piše na vratima. 

Ispred mene se nalazi muškarac u srednjim dvadesetima, bez bore na licu. Izgleda? Pa fascinantno. Moji obrazi već poprime crvenu boju od njegovog odmjeravanja dok ja pokušavam držati distancu ispred nas i gledati ga samo u oči. Protresem glavom i pružim ruku, koju on odmah primi. Lagani elektricitet prođe mojim tijelom ali ni približan onome kojeg mi Harry pruža. 

- Elena Dawson.

- David Anderson. - pogledam ga ponovno u oči kad mi pokaže rukom da sjednem.

- Samo trebam potpisati papire i to je to.

- Kuda žurba? - njegov dubok i pomalo prljav glas tjerao je trnce niz moje tijelo. Mislim da bi bilo pametnije da je Harry sa mnom.  

- Želiš li popiti nešto možda? -ustane se i stane ispred mene dok ponovno odmjeri moje tijelo. 

- Neću hvala. - protresem glavom kao negativan odgovor i uzmem kemijsku iz torbice.

- Oprostite. - izvadi iz ladice papire koje brzo potpišem jer postaje zagušljivo a njegova pojava mi sve više smeta. Ne sviđa mi se, nimalo. Izađem van kad me hladan zrak lupi u lice dok moje tijelo pokušava doći do zraka. Brzo uzmem mobitel u ruke i nazovem Harrya. 

- Nađemo se kod mene za 5 minuta. 

...

Izađem iz auta dok vidim njega da već sjedi na stepenicama ispred zgrade. Ustane se dok ja samo omotam ruke oko njegovog čvrstog tijela. Obuzme me miris limuna i mente. Obožavam njegov miris. Podigne mi glavu i pogleda u moje oči nekim zabrinutim pogledom. 

- Što je?

- Ništa. Samo mi je trebalo ovo. - slegnem ramenima na izgovorenu laž. Ponovno mu lažem, a ni sama ne znam zbog čega. Očito je lakše reći laž nego istinu. 

- Idemo na neki odmor molim te. Samo na par dana, da se maknem od svih. - kažem dok gledam u njega s nekom nevjericom, jer ne znam što misli o tome. 

- Onda sutra putujemo. - ponovno ga zagrlim dok se krećemo prema stanu. 

- Krajem tjedna Marie dolazi kod mene, tako da imamo svega 3 dana. U subotu je kod mene. 

- Dobro, i to je dovoljno vrijeme da se opustiš. - poljubi me u čelo dok tihim i laganim koracima uđemo u stan. 

- I? Kakav je ravnatelj? - zagrcnem se, skoro udavim u vlastitoj slini. Znala sam da će doći i do ovog pitanja. 

- Ništa posebno.- slegnem ramenima dok vadim cigaretu iz kutije i palim je. 

- Elena molim te. 

- Harry kažem ti, nije ništa posebno.

- Vidio sam slike...- preokrene očima i nasmije se. Njemu je nešto smiješno? Lik je seljačina. Mogla bih reći pedofil ali suviše je mlad. Tek 6 godina stariji od mene.

- Odvratno ponašanje, ljigav je. Eto. Zadovoljan?! - kažem dok ga gledam u oči a on samo klimne glavom. Uhvatim njegov pogled na sebi, ponovno je previše smiren. Iskren, prvi put pokazuje svoje anđeosko lice, ono koje je skrivao svo ovo vrijeme. Zaljubila sam se u nekoga tko odiše avanturom, akcijom ali izgleda smireno i prekrasno kao jutro nakon burne oluje. Nekoga tko ima srce hrabrog lava ali onog izgubljenog u svijetu kojem živi. 

- Kuda putujemo? - pitam dok se igram s prstima. 

- Dover. - kratko kaže dok se u glavi vrte prekrasne bijele stijene na kojima je barem po pričama kraljica Elizabeta I. pobijedila španjolsku vojsku. 

- A dečki? - pitam. 

- Ako budeš htjela. - klimnem glavom i ustanem u namjeri da donesem nešto za piće. 

...

- Ne naravno, bez brige. Uskoro je tvoja. - kaže i poklopi slušalicu kad ja uđem u sobu. Uskoro je tvoja? Tko? 

- Nešto se desilo? - pitam dok sjedam na krevet pored njega, na licu mu je očito nezadovoljstvo. Samo okrene glavom i nasmije se. Napeta vilica ne ostavlja dobar dojam ali ovaj put šutim. Poljubim njegove usne na kratko tek toliko da ga smirim ali on ne uzvrati. Odmaknem se od njega kad uhvati moju ruku. 

- Oprosti, ljut sam. - preokrenem očima kad on jače uhvati moju ruku i zelenost u njegovim očima postane intenzivnija. 

- Ne zajebavaj se sa mnom Elena.