Sve sto dotaknem ja uništim... - PAUZA

20. Ljubavni ugriz

Dani su prolazili, a ja sam maksimalno izbegavala Liama. Pokušavao je da priča sa mnom, ali ja nisam sa njim. Nekoliko puta je dolazio kod mene, ali ga ja nisam puštala da uđe u moju sobu. Kada bi došao ja bi zatvorila vrata od sobe, sela na pod i naslonila se na vrata. Moja mama nije shvatila o čemu se radi. Mislila je da sam se samo posvađala sa njim. Nisam nikome rekla za to, a mislim da nije ni on.
Sa Mario nisam pričala. I njega sam izbegavala. Nekoliko puta u školi mi se javio, a ja sam mu samo uzvratila osmehom.
Nisam stigla da razmišljam o tome da li bi trebala da mu dam drugu šansu.
Svake noći sam imala košmare. Noćima nisam spavala. Mama me je terala da dovedem Liama jer je znala da kada spavam sa njim nemam košmare, ali ja sam bez razmišljanja odbila. Nekoliko puta ga je ona zvala, ali on nije stigao dalje od hodnika jer u moju sobu nikako nije ulazio. Zvao me je mali milion puta, ali nisam htela da mu se javim.
Nisam znala šta da radim. Znala sam da neću moći još dugo da ga izbegavam jer se nisam posteno naspavala od te naše svađe. Mnogo vremena sam provela razmišljajući kako da se sve vrati u normalu, ali nisam mogla ništa da smislim.
Bio je petak i zadnji čas je matematika. Kao po običaju zadnja sam se spakovala. Krenula sam da izađem iz učionice, ali u tom trenutku Liam je ušao u učionicu i za sobom zatvorio vrata. Prošao je pored mene i seo na stolicu. Nisam obraćala pažnju na njega. Došla sam do vrata učionice i povukla kvaku na dole, ali vrata nisu htela da se otvore.
J:"Ti si ih zaključao?"
L:"Nisam ja. Stefan je"
J:"Zašto?"
Znala sam odgovor na pitanje, ali nisam znala šta drugo da kažem, a nisam želela samo da ćutim.
L:"Jedino ovako možemo da pričamo"
J:"O cemu želiš da pričamo?"
L:"Pa ... Prvo da te pitam zbog čega me izbegavaš?"
J:"Iskreno... nemam pojma zbog čega te izbegavam"
L:"Da li sam uradio nešto loše?"
J:"Ne znam. Jesi li?"
L:"Koliko ja znam nisam"
J:"Okej. Mogu li sad da idem?"
Ustao je i krenuo da mi prilazi. Išla sam u nazad dok nisam stigla do vrata. Tada nisam imala gde više da se sklonim, samo sam se naslonila na vrata i ukočila se.
L:"Moram da znam"
J:"Šta?"
Počela sam da drhtim. Nisam ga se plašila, znala sam da neće da me povredi, ali nisam mogla da zaustavim drhtanje.
L:"Da li osećaš isto?"
Samo sam cutala i gledala u njegove savršene oči. Na njemu je sve savršeno.
Nisam znala šta da odgovorim. Samo sam stajala naslonjena na vrata nepomično.
L:"Neću ništa da ti uradim, samo mi odgovori"
I dalje sam samo ćutala i gledala u njega.
L:"Plašiš li me se?"
J:"Ne. Da li bi trebala?"
L:"Ne"
J:"Da li ćeš da me povrediš?"
L:"Nikada te ne bi povredio. To zapamti"
Stojali smo jako blizu jedno drugom.
L:"Da li smem ponovo to da uradim?"
J:"Šta?"
Pravila sam se luda, iako sam tačno znala na šta misli.
L:"Da te poljubim?"
J:"Da li želiš?"
L:"Da li bi pitao da ne želim? Ali želiš li ti to?"
J:"A šta, ako želim?"
Nije čekao ni sekund. Čim sam odgovorila spojio je svoje usne sa mojim. I u mom stomaku se ponovo stvorio roj leptira i jeza mi je prolazila kroz celo telo. Želela sam da taj trenutak traje zauvek i da nikada ne odvoji svoje usne od mojih. Osećala sam se tako sigurno u njegovom zagrljaju dok je ljubio moje usne. Nisam ni shvatila sta pokušava, a on je spustio svoje usne na moj vrat i naoravio mi ljubavni ugriz.
J:"Ne!"
Ciknula sam kada sam osetila blagi bol na vratu.
On se udaljio dva koraka od mene i samo me gledao bez ikakvog izraza lica.
J:"Šta si mi uradio?"
L:"Izvini. Ja... Zaneo sam se. Stvarno mi je žao"
Prelazila sam prstima po delu vrata koji mi je ugrizao. Bolelo je. Osećala sam pod prstima da se modrica već pojavila.
Prišla sam mu i svom snagom ga odgurnula u nazad. Bio je zbunjen i nije mu bilo jasno zašto sam to uradila. Nije bilo jasno ni meni, ali sam ipak to uradila.
J:"Zašto nisi ostavio sve kako je bilo? Zašto si morao to da uradiš i da me nateraš da te izbegavam? Noćima već ne spavam. Košmari su mi se i pogoršali, a tebe nema da legneš pored mene, zagrliš me i kažeš mi da je sve uredu. Mrzim te"
L:"Nisam ja kriv. Pitala si o čemu razmišljam. Nisam mogao da ti kazem jer nisam znao pa sam ti zato pokazao. Obećala si da nećeš da se naljutiš, ali si se ipak naljutila. Misliš da nisam znao da ne možeš da spavaš? Ni ja nisam mogao da spavam jer sam znao da ni ti ne možeš. Ali ti si nam to uradila. Ti si donela takvu odluku. Ti mene mrziš, a ja tebe volim. Kakva ironia. Ti si za mene kao droga. Zavistan sam od tebe. Ne mogu da preživim dan, ako te ne vidim i ne razgovaram sa tobom. Ovih dana sam umirao jer nisi želela da razgovaraš sa mnom"
J:"Voliš me?"
L:"Da. Voliš li ti mene?"
J:"Ne znam"
L:"Kako ne znaš da li me voliš?"
J:"Zbunjena sam"
Ništa nije rekao.
Ja sam idalje prelazila prstima preko bolnog dela na vratu.
Lagano mi je prišao i njegovim toplim usnama poljubio bolni deo na mom vratu. Dok je ljubio to mesto imala sam osećaj kao da gorim i bol kao da je nestajala.
L:"Možeš da ideš"
Nisam ni shvatila da su vrata otključana i da su malo odškrinuta.
Nisam ništa rekla. Samo sam se okrenula i otišla.
Na putu do kuće sam razmišljala o tome što se desilo. Lagno sam dodirnula bolno mesto na vratu. Nije mi bilo jasno zašto je to uradio. Rekao je da me nikada ne bi povredio. Verovatno taj ugriz nije smatrao povredom.
Pošto je mama bila na poslu brzo sam otišla do kupatila i stavila puder da prekrijem modricu koju mi je Liam napravio. Posle 10-ak minuta uspevam skroz da je prekrijem da je mama ne bi videla.
Ostatak dana sam provela u sobi kao i obično razmišljajući.
Oko deset neko je pokucao na vrata moje sobe.
J:"Mama, nisam gladna, ne želim da jedem"
Kucanje nije prestajalo.
Ustala sam sa kreveta i prišla ogledalu proveravajući da li se modrica vidi. Pošto se nije videla prišla sam vratima, duboko udahnula i otvorila vrata.