Sve sto dotaknem ja uništim... - PAUZA

31. Dogovor

J:"Tata je poveo svoju devojku i njenu ćerku na sahranu. Devojka mu se zove Emina, a njena ćerka se zove Anastasija ili tako nešto. Nagovorio je Leona da se preseli kod njega. Lupio mi je šamar jer sam rekla nešto loše za te dve koze koje je poveo sa sobom. Posle kada su došli po Leonove stvari, rekao je kako su mi oni porodica i kako nije uredu da tako razgovaram sa njima. Odakle mu hrabrosti da mi kaže da su mi oni porodica? Svi me ostavljaju sada, a najpotrebniji su mi sada. Mama me je ostavila, ali je barem na boljem mestu. Leon me je ostavio. Liam i Elsa su otisli na nedelju dana u London. Karin i Henon su otišle na zimovanje. Vraćaju se tek 10 januara. Svi me ostavljaju i nije ih briga da li sam ja dobro"
U:"Ja sam tu. Ja ne idem nigde. Neću te ostaviti"
J:"Obećavaš?"
U:"Obećavam"
Ustao je sa fotelje, seo je pored mene i zagrlio me.
J:"Hvala ti za sve"
U:"A šta sam uradio?"
J:"Tu si. Nisi me ostavio. Hvala ti što provodiš vreme sa mnom i slušaš me kako večito kukam i plačem. Mislim da si ti jedina osoba koja me je videla ovoliko puta da plačem"
U:"Uvek ću biti tu"
Tako smo sedeli zagljeni na krevetu.
U:"Dosta je bilo plakanja. Svaki put kada smo sami ti plačeš. Hoču da saznam više o tebi. Ajde da igramo 20 pitanja?"
J:"Ajde. Ti prvi postavi pitanje"
U:"Da li voliš Liama?"
J:"Pa verovatno ga volim, čim smo u vezi"
U:"Okej, ti pitaš"
J:"Da li sam ti naporna?"
U:"Ponekad"
Ćutala sam.
U:"Samo se šalim. Naravno da mi nisi naporna. Obožavam da provodim vreme sa tobom"
J:"Okej. Ti pitaš"
U:"Hmm... Da li bi bila sa mnom da nisi sa Liamom?"
J:"Pa ne znam, možda"
Ćutao je.
J:"Mogu da te zamolim nešto?"
U:"Naravno"
J:"Ostani ovde večeras. Ne želim da ostanem sama. Mislim da neću da podnesem, ako budem ostala sama"
U:"Ne brini. Nikada nećeš ostati sama. Ja sam tu kad god ti trebam"
Legla sam u krevet. On je polako i nesigurno legao pored mene. Bila sam mu okrenuta leđima. Okrenula sam se prema njemu, a on se samo nasmejao.
J:"Zašto se smeješ?"
U:"Ovako"
Oboje smo ćutali i gledali jedno u drugo.
J:"O čemu razmišljaš?"
U:"O tome kako bi bilo super kada bi ja i ti bili zajedno"
J:"Rekao si da ćeš da čekaš koliko god je potrebno"
U:"Da, što?"
J:"A zašto bi čekao?"
U:"Jer znam da ćeš da raskineš sa njim. Stalno te ostavlja samu. Često se svađate. A i imam utisak da ga više i ne voliš toliko"
J:"To nije istina"
Nisam bila sigurna da li je to istina. Imala sam osećaj kao da se nešto promenilo između Liama i mene, ali nisam bila sigurna da li je toliko ozbiljno.
U:"A i devojka kao ti je vredna čekanja"
Krenuo je da mi se približava.
J:"Ne bi to radila da sam na tvom mestu"
U:"Šta?"
Približio mi se i poljubio me u obraz.
U:"Očekivala si nešto više?"
J:"Ne"
Oboje smo se nasmejali. Okrenula sam se, a on me je zagrlio i privukao skroz uz sebe.
U:"Laku noć, moja mala barbiko"
Ja sam se samo nasmejala, iako nije mogao da me vidi, i sklopila, već umorne, oči i zaspala.
Budim se i osećam da sam sama u krevetu. Uplašeno ustajem iz kreveta i izlazim iz sobe. Čujem da se nešto dešava u kuhinji. Ulazim u kuhinju i vidim Uroša kako pokušava da napravi palačinke.
J:"Šta to radiš?"
U:"Ja... Ovaj... Pokušavam da napravim doručak"
J:"Prepala sam se. Zašto si me ostavio samu. Mogao si da me probudiš pa da zajedno pravimo doručak"
U:"Nisam želeo da te budim jer si baš mirno spavala, a i rano sam ustao"
Prišla sam mu i jako ga zagrlila.
J:"Nikada više da me nisi tako uplašio! Jasno?"
U:"Jasno"
Krenuo je nešto da kaže, ali je telefon zazvonio. Uzela sam telefon i pogledala čiji je broj. Liam je zvao.
J:"Heej"
L:"Eej. Jesam li te probudio?"
J:"Nisi. Ustala sam pre oko desetak minuta"
L:"Uff, dobro je. Ovde je predivno. Jako mi je žao što nisi sa mnom. Mnogo mi nedostaješ"
J:"I ti meni nedostaješ"
L:"Moram da idem. Čujemo se kasnije. Ćao"
J:"Ćao"
Prekinula sam vezu.
Krenule su suze da mi klize niz lice. Uroš je ostavio to što je radio, prišao mi i snažno me zagrlio.
U:"Plačeš jer ti nedostaje?"
J:"Ne"
U:"Nego?"
J:"Jer imam osećaj da više ne gajim osećanja prema njemu"
U:"Stvarno?"
J:"Da"
U:"Pa šta ćeš da radiš?"
J:"Ne znam"
U:"Glupo je da budeš sa njim, ako ga ne voliš"
J:"Znam"
Odmakla sam se od njega i gledala u njegove savršeno zelene oči.
J:"Ne mogu više ovde da ostanem"
U:"Molim? Gde ćeš da odeš?"
J:"Ne znam, ali negde moram"
U:"Ali to nije razlog da odeš"
J:"Ne mogu više da izdržim ovde"
Uzela sam telefon i ukucala broj koji odavno nisam koristila. Nazvala sam tetku koja živi u Majamiju.
T(Tetka):"Halo"
J:"Ja sam, Lusi"
T:"Lusii. Odavno se nismo čule. Žao mi je što nismo bili na sahrani. Nismo mogla da dođemo jer nismo bili kod kuće"
J:"Nema veze"
T:"Kako si?"
J:"Dobro, valjda"
T:"Ako ti išta zatreba slobodno me nazovi, važi?"
J:"Ovaj... Da li bi mogla da dođem na neko vreme, jer sam sada sama i ne mogu više ovde da ostanem?"
T:"Naravno. Marko i ja smo i ovako sami, prijalo bi nam društvo"
Mario je moj brat od tetke. On je isto godište kao ja, ali je mlađi tri meseca od mene. Tetka je mamina mlađa sestra. Mnogo me voli. Dok je živela u Parizu stalno me je vodila u grad i kupovala mi je sve što sam poželela.
J:"Super. Javiću se pre nego što uđem u avion"
T:"Važi, dogovoreno. Jedva čekamo da nam dođeš"
J:"I ja jedva čekam. Ćao"
Prekinula sam vezu.