Sve sto dotaknem ja uništim... - PAUZA

30. Sahrana

Ja sam morala da organizujem sahranu jer tata nije mogao da dođe.
Potrudila sam se da javim celoj porodici. Svi su rekli da će da dođu. Tata je rekao da će da povede i njegovu devojku i njenu ćerku. Čula sam da je žena okej, ali da joj je ćerka veštica. Razmaženo dete koje dobija sve što poželi.
Nisam se radovala njihovom dolasku, ali mi je bilo drago što tata dolazi. Mama je barem toliko zaslužila.
15. Decembar - najgori dan u mom životu.U 10h sam sa Liamom bila na groblju. Sve je bilo spremno. Obećala sam sebi da neću plakati i da neću da pokažem da sam slaba, ali nisam uspela da održim obećanje.
Većina porodice je bila i izjavila saučešće. Celu sahranu sam proplakala. Liam je celo vreme bio uz mene.
Nakon sahrane Leon, Liam i ja smo krenuli kući.
Tata nam je prišao.
T:"Kako si?"
J:"A kako bi mogla da budem? Mogao si da budeš čovek pa da dođeš da pomogneš oko priprema, a ne samo da dođeš i odeš"
Prošla sam pored njega i krenula kući.
T:"Ostaćemo nekoliko dana u gradu. Možeš da dođeš kod nas, ako želiš. Bićemo u hotelu. Taman da se upoznaš sa Eminom i Anastasijom"
Okrenula sam se prema njemu.
J:"Misliš da nemam pametnija posma nego da upoznajem tvoju devojku u njenu ćerku?"
Emina i Anastasija su prišle.
T:"Ne moraš tako da se ponašaš"
J:"Ne moram, ali hoću. I može mi se"
Prišao mi je i lupio mi šamar. Leon je dotrčao do mene i odgurnuo tatu od mene.
L:"Nemaš pravo da je udaraš! Skloni se od nje!"
Počela sam da plačem.
E (Emina):"Nemoj tako. Nije ona dete kriva. Emocije su joj izmešane, daj joj vremena"
T:"Leon je rekao da će da se preseli kod mene. Da li i ti želiš?"
J:"Molim?"
L:"Izvini, ali ne mogu ovde da ostanen. Sve me podseća na mamu"
J:"Naravno. Svi me ostavljaju kada mi je teško. Slobodno idi. Idi odmah. Nemoj slučajno da mi se vratiš i kažeš kako si pogrešio kada shvatiš da je ovde bolje, jasno?"
L:"Ja.."
Prišla sam mu, lupila mu šamar, okrenula se i nastavila kući. Oni su ostali tamo iznenađeni mojim ponašanjem.
Stigla sam kući. Zaključala sam vrata i otišla sam u sobu. Bacila sam se na krevet i samo plakala.
Budim se. Brišem, sada već suve, suze sa lica. Ustajem sa kreveta i uzimam telefon. Imala sam 5 propuštenih poziva od tata, 7 od Leon, 4 od Karin, 2 od Henon i 9 od Liama. Nije me interesovalo šta su hteli. Verovatno da pitaju da li sam dobro.
Otišla sam u Leonovu sobu i spakovala sve njegove stvari. Kofere sam odnela u hodnik kod izlaznih vrata. Taman kada sam krenula da ga nazovem, da mu kažem da sam mu spakovala stvari jer ne želim da ostane u kući jer ide kod tate, vrata se otvaraju i ulaze on, tata, Emina i Anastasija.
J:"Stvari su ti spremne. Nemaš više šta ovde da tražiš"
L:"Stvarno mi je žao"
A(Anastasija):"Zašto ti ne pođeš sa nama?"
J:"Jer imam život ovde, a i mrzim taj grad. A sad napolje iz kuće!"
T:"Ne pričaj tako sa nama"
J:"Zašto?"
T:"Jer smo ti porodica"
J:"Ne, niste. Vi mi više niste porodica. Ti koji se uopšte nisi ponašao kao da si mi otac, a ni sada se ne ponašaš. Leon, brat, koji me ostavlja kada mi je podrška potrebna. Emina, žena koja je u tvom srcu zauzela mesto moje majke. I Anastasija, devojka koja je zauzela moje mesto u tvom srcu. Vi mi niste porodica. Veća porodica su mu Karin, Henon, Elsa i Liam nego vi. A sad napolje iz kuće jer ovde nemate više šta da tražite"
Tata i Leon su uzeli kofere i svi su izašli iz kuće.
J:"Leone. Vrati mi ključ od kuće!"
Prišao mi je i dao mi je ključ. Ništa nije rekao. Znali su da sam upravu i da govorim istinu. Nisu ni pokušali da kažu suprotno.
Ostatak dana sam provela u sobi, plakajući.
Bilo je već 22h. Zazvonio mi je telefon. Uroš je zvao.
J:"Halo"
U:"Heej. Kako si? Žao mi je što nisam bio na sahrani. Morao sam da odem do mojih"
J:"Ma uredu je"
U:"Plakala si?"
J:"Nisam"
Pokušavala sam da prekrijem hrapav glas kašljanjem, ali nije uspelo.
U:"Nemoj da me lažeš. Znam kada me lažeš. Hoćeš da dođem?"
J:"Da"
Morala sam sa nekim da razgovaram. Sa Liamom nisam mogla jer je morao da ide kod roditelja u London. On i Elsa su otišli na nedelju dana. Ponudio mi je da idem sa njim, ali sam odbila jer mi nije baš bilo do putovanja.
Za par minuta začulo se zvonce.
J:"Idem"
Brzo sam sišla dole i otvorila Urošu vrata.
J:"Uđi"
Ušao je. Kada sam zatvorila vrata i okrenula se prema njemu, prišao mi je i snažno me zagrlio. Uvek je znao šta mi je potrebno, pogotovo kada se radilo o zagrljajima. Tako smo stojali nekoliko minuta. Ja sam suzama kvasila njegov jaknu.
U:"Nemoj da plačeš"
J:"Samo nemoj da mi govoriš da će sve da bude uredu. Naslušala sam se toga poslednjih nekoliko dana i već mi je muka od toga"
U:"Ne brini. Nisam ni mislio da ti kažem to. Neće sve da bude uredu. Biće ti teško, ali ćeš da preživiš to, ne brini. Tu sam kad god ti nešto bude trebalo. Bilo to u 5 sati popodne ili 5 sati ujutru. Okej?"
J:"Hvala"
Otišli smo u moju sobu. On je seo na fotelju, a ja na krevet.
U:"Hoćeš da mi kažeš šta se desilo?"
Klimnula sam glavom.