Sve sto dotaknem ja uništim... - PAUZA

16. Savrsen dan

Budim se. Okrećem se i vidim da nema Liama. Brzo ustajem iz kreveta i vidim da su vrata od kupatila pritvorena. Prilazim polako kupatilu. Bila sam na par metara od kupatila i Liam je izšao iz kupatila.
J:"Mislila sam si otisao"
L:"Ne bi te ostavio, nikad. Razumes? Imam ideju, da li imas nesto isplanirano za danas?"
J:"Ne obecavaj ono sto ne mozes da ispunis. Nisi prvi koji mi je to rekao, tako da... Ne nemam nista isplanirano, zasto?"
L:"Sad imaš, ceo dan ćemo da provedemo zajedno, ako hoćes naravno"
J:"A gde idemo?"
L:"To je iznenađenje"
J:"Mrzim iznenađenja, ako zeliš da idem reci mi"
L:"Ljutko mali. Moji roditelji imaju vikendicu malo izvan grada. Jako je lepo. Mislio sam da odemo tamo, ako zeliš"
J:"Nisam ljutko, samo ne volim iznenađenja. Milos, moj prvi decko, je imao naviku da mi stalno pravi iznenađenja i od kad sam raskinula sa njim mrzim iznenadjenja. Tako da osim ako ne zeliš da se naljutim na tebe, prestani sa iznenađenjima. Može, potreban mi je svež vazduh"
L:"Super, spremi se pa idemo, idemo peške pa pazi sta ces da obučeš jer nemam nameru da te nosim"
J:"Idemo peške?? Ali rekao si da je izvan grada"
L:"Pa ne baš izvan grada, ali je malo izolovano. Peške ce nam trebati jedno sat ipo do tamo"
J:"Okej"
Prisla sam ormanu i trazila šta da obučem. Čak sam i zaboravila da je Liam u sobi.
L:"Zašto toliko razmisljaš?"
Ja sam ga zbunjeno pogledala. Prisao je ormanu, izvukao crno ljubičastu trenerku i sivu majcu i dao mi.
L:"Eto, nikakav problem"
Otvorio je drugi deo ormana, izvukao crnu kratku jaknu i stavio je na krevet.
L:"Eto, sad idi da se obučeš pa da idemo"
Uzela sam stvari i otišla u kupatilo da se presvučem. Stavila sam korektor, alajner i malo maskare. Kada sam izašla iz kupatila videla sam Liama koji je sedeo na krevetu i čačkao telefon.
J:"Jel dobro?"
Podigao je pogled sa telefona i samo buljio u mene.
J:"Sta? Toliko je loše? Pa naravno, kad si mi dao prvo sto si uhvatio"
Okrenula sam se i krenula prema ormanu da uzmem nešto drugo, ali on je ustao sa kreveta, uhvatio me za ruku i rekao
L:"Ne, ne. Ovo je odlično. Zapravo ostao sam bez tekst. Jel si završila? Mozemo da krenemo?"
J:"Da"
Sišli smo dole. Javila sam se mami da ceo dan necu biti kući. Obično me ne bi pustila, ali, iz meni nepoznatog razloga, mnogo joj se sviđao Liam i verovatno je želela da budemo zajedno, tako da me je pustila.
J:"Ne mogu više. Hodamo već vise od sat vremena"
L:"Jos malo pa smo stigli"
J:"To si rekao i pre 10 minuta. Čekaj malo, pa ti ne znaš kuda trebamo da idemo, zar ne? Izgubili smo se. Divno. Umrećemo od gladi"
L:"Rekao sam to da bi ti nastavila sa ideš jer celim putem kukaš. Nismo se izgubili, i ne nećemo da umremo, ne brini. Ajde, požuri"
J:"Ne mogu više"
Stala sam i nisam htela više da idem.
J:"Ja se vraćam kući"
Okrenula sam se i krenula nazad iako nisam znala kako da se vratim. Nije me sprečavao.
J:"Neces da me sprečiš?"
L:"Ne, sama ćeš da dođeš kod mene jer ne znaš kuda da se vratiš"
J:"Mrzim te, znaš"
Potrcala sam da bi ga stigla. Saplela sam se i pala.
L:"Eto šta se desi kada se glupiraš, kao malo dete se ponašaš. Jel možeš da nastaviš?"
Pomogao mi je da ustanem i pridržao me jer nisam mogla da stojim na nozi.
J:"Ne, boli me"
L:"Hoćeš da se vratimo?"
J:"Neee, nosićeš me"
L:"Neću"
Iskezio mi se.
J:"Onda zovi hitnu da dođu po mene"
L:"Dobroo, i ovako ima još par minuta do vikendice"
Skocila sam mu na ledja i tako me je nosio do vikendice. Stvarno je bilo samo par minuta. Kada smo stigli stavio me je da legnem na krevet.
J:"Divno, sad sam upropastila ceo dan. Jednostavno mi nije suđeno da provedem jedan savrsen dan"
L:"Nisi ništa upropastila. Možemo da razgovaramo dok ti se noga odmara, a kasnije možemo da izađemo napolje"
J:"Važi. Jel mogu nešto da te pitam?"
L:"O Bože, da li si me stvarno to pitala. Pa naravno da možeš, šta te interesuje?"
J:"Ovaj... Ma ništa"
L:"E pa nije ništa, nešto jeste. Ako me odmah ne pitaš počeću da te golicam"
Krenuo je prema meni da me golica, ali ja sam vrisnula.
J:"Neee. Dobro, dobro. Htela sam da pitam da li čovek sve, baš sve na kraju preboli?"
L:"Pa ne znam. Ako misliš na osobe onda verovatno da, uz osobu koja učini da zaboraviš na ostatak sveta verovatno će da učini i da preboliš nekoga. Mislim da ipak sve na kraju prebolimo. Zašto me to pitaš?"
J:"Pa ne znam. Interesovalo me je, a ti izgledaš kao osobao koja dosta toga zna"
L:"Shvatiću to kao kompliment"
J:"Šta ćemo da radimo?"
L:"Ne znam, šta bi ti želela da radimo?"
J:"Da spavamo"
L:"Da spavamo? Zašto bi spavali? Aaa, pa ti hoćeš da spavaš sa mnom, pa daa"
J:"Ne, nije to, nego volim da spava, a inače ne mogu zbog košmara. Ali sad si ti tu tako da mogu mirno da spavam. Kad spavam sa tobom osećam se nekako sigurno, a ne kao kada spavam sama. Jer kada spavam sama uplašena sam pa mozda zbog toga i imam košmare. Ja ću da spavam, a ti radi šta god hoćee. Ali moraš da budeš u krevetu! Jasno?"
L:"Razumem gospođice. Samo vi spavajte, a ja ću da vas ćuvam svojim životom"
Oboje smo počeli da se smejemo. Legao je pored mene i uzeo telefon. Ja sam mu legla na grudi i zaspala, a on je nesto gledao na telefonu.
Kada sam se probudila on je spavao. Ustala sam i videla da mi je noga bolje. Više me nije bolela. Posto je bilo vec 16h otišla sam u kuhinju i spremila nam sendviče jer nista nismo jeli. Probudila sam ga, pojeli smo sendviče i krenuli smo kući. Čim sam stigla kuci legla sam da spavam jer sam bila preumorna. Zazvonio mi je telefon, Liam me je zvao. Javila sam se.
J:"Već ti nedostajem?"
L:"Ma da. Evo umirem jer nisam kraj tebe. Nego hteo sam da te pitam da li mozes da spavaš sama ili hoćeš da dođem kod tebe?"
J:"E vidiš, ja nisam ni razmišljala o tome. Jel bi ti bio problem da dođeš? Bolje sad da dođeš nego u sred noći da te zovem"
L:"Ma sve za tebe. Evo me za par minuta"
Prekinula sam vezu. Sela sam na krevet i čekala da Liam uđe.
Otvaraju se vrata i Liam ulazi. Legao je pored mene, zagrlio me i tako smo zaspali.