Sve sto dotaknem ja uništim... - PAUZA

25. Gost

Ulazim u kućicu. Na moje iznenađenje veoma je lepo unutra i veoma savremeno i veoma veliko, kao da nije kućica nego jedna velika kuća. Ispred mene je dug hodnik. Na kraju hodnika su vrata koja vode u zadnje dvorište u kom se nalazi bašta sa cvećem. Sa leve i desne strane hodnika se nalaze vrata. Pogledala sam levo na zid i videla nacrt vikendice. Sa svake strane hodnika bila su 3 para vrata. Sa leve strane su se nalazile sobe, svaka soba je imala svoje kupatilo. A sa desne strane kroz prva vrata se ulazi u veliku dnevnu sobu, kroz druga se ulazi u kuhinju, a na kraju kroz treća se ulazi u kupatilo. Nije mi bilo jasno zašto je tu napravljeno kupatilo kada svaka soba ima svoje, ali nisam se zamarala time. Ušla sam u prvu sobu. Na sredini je bio veliki bračni krevet. Zidovi su bili svetlo zelene boje. I sam dizajn sobe je bio u raznim nijansama zelene. Druga soba je bila plava. Krevet na sprat se nalazio na levoj strani sobe, a pored kreveta se nalazio sto na kom je stojao računar. Na desnoj strani se nalazio veliki orman, a pored njega vrata za kupatilo. Treća soba je bila u ljubičastoj boji, sve je bilo isto kao u drugoj sobi osim boje. Predpostavila sam da su te dve sobe za Leona i mene. A da je prva za naše roditelje. Baka je želela da mi živimo ovde, ali mama i tata su to odbili jer je sve bilo daleko od nje, njihov posao i naša škola. Pa je zato baka odlučila da kuću da meni. Čak je i prepisala kuću na mene.
Izašla sam iz poslednje sobe i setila se da nisam ništa jela. Usla sam u kuhinju i otvorila frižider. Frižider je, na moje iznenađenje, bio pun. Setila sam se da mi ja mama rekla kako je baka unajmila jednog čoveka da, dok god neko ne bude ziveo tu, donosi hranu i brine se o kući. Tog trenutka sam joj bila baš zahvalna zbog toga. Mrzelo me je da pravim palačinke pa sam napravila sendvič i otišla u sobu koja bi trebalo da bude moja. Sela sam na krevet i upalila TV. Pošto je bilo hladno ustala sam i upalila grejanje. Vratila sam se na krevet i nastavila da jedem sendvič i da gledam TV.
Nisam ni primetila, a mrak je već pao. Nazvala sam mamu.
J:"Nisam ni primetila da pada mrak pa ću zato da prespavam ovde"
M:"Uredu, ali ujutru se vrati"
J:"Važi, laku noć"
Legla sam u krevet i ugasila svetlo. Čulo se kao da je nešto palo, ali ne unutra već spolja. Ustala sam iz kreveta i upalila svetlo. Probala sam da nađem lampu, ali nisam uspela. Uzela sam telefon, uključila blic i krenula napolje. Pokušavala sam da osvetlim blicom put, ali nisam uspela.
Imala sam osećaj da me neko posmatra.
J:"Ko je to?"
Glas mi je podrhtavao i to je jedino što sam uspela da izgovorim.
Nisam dobila odgovor, ali sam bila sigurna da me neko posmatra. Videla sam siluetu neke osobe. Nesigurno sa malecnim koracima sam prilazila toj osobi. Bila sam na nekih 3-4 metara od te osobe, ali idalje nisam videla lice te osobe.
X:"Izvini"
Naravno da sam prepoznala glas.
J:"Liam?"
Ponovo sam uključila blic na telefonu i okrenula ga prema osobi za koju sam mislila da je Liam.
X:"Ko je Liam?"
Nije bio on, ali je imao isti glas. Imao je plavu kosu. Oči su mu bile između zelene i sive.
J:"Ko si ti?"
X:"Zovem se Uroš. Izvini što sam te uplašio, nije mi to bila namera. Izgubio sam se i video sam da u ovoj kući gori svetlo. Kada si ugasila svetlo saplelo sam se na stepenik i pao"
J:"Zašto si ovako kasno napolju?"
U:"Posvađao sam se sa devojkom pa sam otišao da prošetam i izgubio se"
J:"Hoćeš da uđeš? Ne mogu da ti kažem kuda da se vratiš jer po mraku ni ja ne znam"
U:"Može"
Ušli smo unutra. Upalila sam svetlo i krenuli smo prema dnevnoj sobi. Saplela sam se na stepenik kod vrata i krenula da pada. Uroš mi je brzo prišao i uhvatio me oko struka.
J:"Hvala"
Sklonio je ruke sa mog struka.
Sela sam na fotelju i upalila TV.
J:"Sedi"
Seo je na trosed i ćutao.
U:"Ovde živiš?"
J:"Ne. Zapravo ovo je možda treći put da sam u ovoj kući. Kuća je bila od moje bake i od kada je ona umrla niko ne dolazi ovde. Došla sam jer mi je bilo potrebno da budem malo sama"
U:"Nešto se desilo ili samo ovako želiš da budeš sama?"
J:"Pa.."
U:"Ne moraš da mi kažeš, ako je privatno"
J:"Moji su se prvi put posađali, tata je prvi put vikao na mene, a i sa dečkom sam se posvađala"
Samo je ćutao. Izgledao je zamišljeno. Na sebi je imao uske farmerice i tamno plavi duks.
J:"Nećeš da me ubiješ ili siluješ, zar ne?"
Nisam ni razmišljala o tome da može da me povredi i da nema nikoga ko bi mi pomogao.
U:"Naravno da neću. Ne brini. Ako zbog toga nisi u krevetu, ne moraš da brineš, neću te povrediti"
J:"Ne plašim se zbog toga da idem u krevet. Nego ne želim ponovo da imam košmar"
U:"Kakav košmar?"
J:"Ma imam jedan isti kosmar već jako dugo vreme, svake noći"
U:"Aha. A jel si probala da razgovaraš sa nekim ko je stručnjak za te stvari?"
J:"Svašta sam pokušavala, ali jedino što je uspevalo jeste da spavam sa drugom tj dečkom sa kojim sam se sinoć posvađala"
U:"Da spavaš sa njim?"
J:"Da. Jedino tada nemam taj košmar"
U:"Zašto si me nazvala Liam?"
J:"Jer imas isti glas kao on"
U:"Stvarno?"
J:"Da. I isto bi ličili da su ti oči plave, a kosa braon"
U:"Kakva slučajnos"
J:"Da"
Imao je čak isti očaravajući osmeh kao Liam.
J:"Idem da probam da spavam. Dođi da ti pokažem sobu u kojoj možeš da spavaš"
Ustao je i krenuo je za mnom. Ušli smo u drugu sobu, plave boje koja je bila namenjena mom bratu.
U:"Hvala"
J:"Ništa. Laku noć"
U:"Laku noć"
Otišla sam u svoju sobu i legla u krevet. Vrata su bila malo otvorena tako da je svetlo iz dnevne dopiralo do sobe. Čvrsto sam zatvorila oči, nadajući se da ću mirno spavati bez košmara, i zaspala.