Sve sto dotaknem ja uništim... - PAUZA

32. Odlazak

Uroš me je zbunjeno gledao.
J:"Žao mi je. Stvarno nemam snage da ostanem ovde. Ostaviću Liamu poruku da sam otišla. Nadam se da me razumeš"
U:"Ali ne možeš da me ostaviš. Jedino tebe imam"
J:"Možeš da ideš sa mnom, ako želiš"
U:"Ne mogu. Kako da se preselim u Majami tek tako?"
J:"Nadam se da me razumeš i da ćemo da ostanemo u kontaktu"
U:"Razumem te nekako, ne znam kako, ali te razumem. Verovatno ni ja ne bi sve to izdržao. Zato sam se i preselio u Pariz jer nisam uspeo da izdržim u rodnom gradu"
J:"Zašto ne želiš da ideš sa mnom?"
U:"Ne mogu, a i nisam neki obožavatelj toliko toplih krajeva. Tamo nađi nekoga ko će da te voli i čuva. I svaki dan da me zoveš, važi?"
J:"Važi. A sad ajde da mi pomogneš da se spakujem"
U:"Ajde"
Otišli smo u moju sobi i spakovali sve što mi je potrebno. Nisam planirala da se vraćam u skorije vreme pa sam zato imala 3 puna kofera. U jednu torbu sam stavila sve Pahuljicine stvari. Uroš je odneo kofere u hodnik i zakazao mi kartu za Majami. Ja sam sela za sto, uzela papir i hemijsku i razmišljala šta da napišem Liamu.
U:"Let ti je za 4 sata"
J:"Uredu"
Nisam bila sigurna šta bi trebala da napišem. Pola sata sam smišljala šta da napišem. Na kraju sam napisala 'Ćao. Nisam imala hrabrosti da ti sve ovo kažem u lice jer bi me verovatno odgovorio od ovoga. Idem u Majami kod tetke i brata. Ne mogu više ovde da ostanem. Sve me podseća na mamu. Ako bi ostala ovde mislim da ne bi ostala normalna. A i nešto se desilo između nas. Nisam sigurna šta, ali nešto se desilo. Kao da više nema one hemije između nas. Više ne osećam prema tebi to što sam osećala pre. Nadam se da me razumeš i da se ne ljutiš na mene. Mnogo te volim, ali kao brata. Ne više od toga. Volela bi, ako je to moguće, da ostanemo u kontaktu. Nisam sigurna da li se vraćam, ali ako budem odlučila da se vratim javiću ti. Voli te tvoja Lusi.' Krenule su suze da mi klize niz lice. Uzela sam papir i otišla do Liamove kuće. Stavila sam papirić u poštansko sanduče i vratila se kući.
U:"Za 2 sata ti je let, jesi li završila?"
J:"Jesam"
U:"Plakala si?"
J:"Malo"
U:"Hoćeš da te otpratim?"
J:"Može"
Nazvala sam taksi i izašli smo napolje. Za 3 minuta je stigao. Ubacili smo kofere u gepek i krenuli na aerodrom.
Stigli smo. Imala sam još sat vremena do leta.
J:"Hoćeš da odemo na toplu čokoladu?"
U:"Može"
Otišli smo u neki kafić na toplu čokoladu. Uroš je samo ćutao i izgledao je zamišljeno.
J:"Haloo, zemlja zove Urošaa"
Mahala sam mu rukom ispred lica, ali nije ni trepnuo.
J:"Uroše!"
Viknula sam.
U:"Ha? Nešto si rekla?"
J:"Da, već 5 minuta te dozivam"
U:"Izvini, zamislio sam se"
J:"To vidim, a smem li da znam o čemu razmišljaš?"
U:"O tebi"
J:"O meni?"
Bila sam iznenađena.
U:"Da. Razmišljam o onoj večeri u šumi. Voleo bi da se to ponovi"
J:"Ej, ne odlazim zauvek. Možda se i vratim. A i stalno ćemo da se čujemo. I očekujem te na mom rođendanu"
U:"Jedva čekam tvoj rođendan. Imaš li neku posebnu želju?"
J:"Iznenadi me"
Nasmejao se.
U:"Trebala bi da kreneš, za par minuta ti je let"
Ustala sam i snažno ga zagrlila. Poljubila sam ga u obraz i krenula prema avionu. Bilo mi je žao što se nisam pozdravila sa Liamom, Elsom, Karin i Henon, ali da sam ih sačekala verovatno bi me nagovorili da ostanem. Zaboravila sam da se javim tetki. Brzo sam je nazvala.
J:"Ćao"
T:"Ćao. Kako si?"
J:"Dobro. Ovaj, zaboravila sam da ti javim da sam krenula. Ne morate da dolazite po mene. Doćiću taksijem i ovako moram da svratim na jedno mesto"
T:"Važi, ako ti tako kažeš"
Ušla sam u avion i smestila se. Stigla mi je poruka od Uroša. Otvorila sam je. Pisalo je 'Za sve što dolazi nedostaješ'. Kanula mi je suza. Obrisala sam je jer nisam sebi smela da dozvolim da budem slaba. 'I ti meni' sam napisala i ostavila telefon sa strane. Uzela sam slušalice iz torbe i stavila ih u telefon. Pustila sam muziku, naslonila se, zaklopila oči i razmišljala o svemu.
Dosta dugo sam putavala. Par puta sam otišla do Pahuljice, da proverim kako je. Morala je da bude u delu za tovar jer životinje kao nisu dozvoljene. Ali barem sam mogla da je povedem.
Primetila sam da me neki lepi dečko povremeno gleda. Imao je crne oči, kao da su ispunjene tamom. Ali su, na neki čudan način, bile baš zavodljive. I kosa mu je bila crna, slična kao Mariova. Kada su nam se susreli pogledi nasmejao se. Imao je zavodnički osmeh. Prosto ne može da ti se ne svidi takav osmeh. Uzvratila sam mu. Osetila sam da mi obrazi crvene. Brzo sam sklonila pogled sa njega i vratila ga na telefon. Nisam smela ponovo da podignem pogled da nam se pogledi ne bi ponovo susreli. Ostatak leta sam izbegavala sam ga gledam iako je to bilo malo teško jer sam želela ponovo da vidim te crne oči.
Kada sam stigla sačekao me je batler, ili kako god da se zove taj čovek koji vozi ljude gde treba. Tetka je bila veoma imućna tako da je imala celo osoblje u kući. Taj čovek je uzeo moje stvari, a ja sam peške krenula da prošetam i da kupim nešto tetki i Marku. Gledala sam na telefonu gde je najbliža prodavnica i sudarila sam se sa nekim. Telefon mi je pao i ekran mu je pukao.
X:"Izvini, nisam gledao kuda idem. Jesi li dobro?"
Hrapav muški glas je rekao. Imao je tako zavodnički glas, grub, ali zavodnički.
J:"Ni ja nisam gledala kuda idem. Dobro sam"
Nisam podigla pogled.Sagla sam se i uzela telefon. Prelazila sam prstom po puknutom ekranu.
X:"Odavde si?"
J:"Ne. Došla sam kod tetke, ti?"
Podigla sam pogled i gledala u savršeno crne oči. Da, to je dečko koji me je gledao u avionu.
X:"Ja živim ovde"
Samo sam mu se nasmešila.
X:"Zovem se Alexa"
J:"Ja sam Lusi"
Pružio mi je ruku i rukovali smo se. Koža mu je bila neverovatno topla. Imao je nekako umirujući dodir.
A:"Treba ti prevoz?"
J:"Ne, hvala. Prošetaću"
A:"Okej. Vidimo se"
Nasmešila sam se i prošla pored njega. Nisam bila sigurna šta mu znači to 'Vidimo se'. Odakle mu ideja da ćemo ponovo da se vidimo? Nisam htela da se opterećujem nepotrebnim pitanjima. Nastavila sam da hodam prema prodavnici.