Sve sto dotaknem ja uništim... - PAUZA

19. Istina

X:"Mislim da nije pametno da ovako kasno budeš ovde"
Odmah sam prepoznala taj glas.
J:"Mario? Otkud ti ovde? Koliko ima sati?"
M:"Video sam te da sediš sama pa sam mislio da bi ti prijalo društvo. Smetam li? Hteo bih da popričamo"
J:"Koliko je sati?"
M:"Osam"
J:"Neću još kući. O čemu želiš da pričamo? Mislila sam da smo ja i ti zavrsili"
M:"Znaš, od kada sam tebe upoznao nisam upao ni u jednu tuču. Ranije je za mene to bilo normalno. Svakog dana sam se sa nekim potukao, ali od kada sam tebe upoznao izbegavao sam tuče. Promenio sam se kada sam te upoznao. Nikada neću moći da prestanem da krivim sebe za to što ti se desilo. Bio sam svakog dana u tvojoj bolničkoj sobi. Pričao sam ti dešavanja iz škole i molio te da otvoriš svoje oči i pogledaš me, ali nisi. Niko ne zna za to. Imam status tog lošeg dečka i to u nekim situacijama nije loše. Nikada se nisam izvinjavao ili molio. Ti si prva koju sam molio za nesto i prva kojoj se izvinjavam. Znam da mi verovatno ne veruješ, ali to je istina. Imao sam stvarno dobar razlog zbog kog sam otišao. Želeo sam da te nazovem kada sam saznao da si se probudila, ali Karin me je jednog dana nazvala i rekla mi da te ni slučajno ne nazovem jet ti je dovoljno teško. Zbog toga te nisam zvao. Par puta sam krenuo, ali nisam zeleo da ti bude jos gore pa sam odustao. Znam da me mrziš i ne želiš da budemo ni priatelji, ali morao sam da ti kazem istinu. Iako mi ne veruješ, lakse mi je sada kada sam ti rekao i kada znam da znaš istinu. Ne tražim da mi oprostisš, ali te molim da razmisliš o tome da mi daš drugu šansu. Da bi ti dokazao da sam se promenio i da nisam loš. Rekla si da si onda zelela da mi kažeš da mi daješ šansu, možeš li to sada da mi kažeš?"
Pažljivo sam ga slušala. Da budem iskrena, nisam mu verovala.
J:"Zašto su otišao?"
M:"Ne mogu da ti kažem. Nisam spreman o tome da pričam"
J:"Okej, onda nemoj. I ne očekuj drugu šansu. Ne verujem ti ni reč. Zaboravi na drugu šansu! Jasno?!"
Prošla me je ljutnja prema njemu, ali morala sam da izbacim sve iz sebe, a on je sada bio prva osoba na koju sam naisla. Jeste da nikako nisam mogla da mu oprostim, ali bi mu možda dala drugu šansu da je me je to pitao pre nekoliko sati verovatno jer sam bila baš lepo raspoloženja do onoga kada me je Liam poljubio.
Ustala sam sa klupe i počela da plačem. Suze su mi nekontrolisano klizile niz, već odavno mokre, obraze. Nisam mogla da ih zaustavim.
I on je ustao i gledao u mene.
J:"Ne smem više sebi da dozvolim da se vežem za nekoga, nikada. Jer ako dozvolim to sebi ponovo ću biti povređena, ali ovog puta neću preživeti. Izvini"
Samo je stajao ispred mene i gledao u moje uplakane obraze.
Verovatno nije znao šta da uradi.
J:"Zagrli me. Molim te. Treba mi jak zagrljaj"
Kako sam to izgovorila on je raširio ruke i ja sam mu prišla i čvrsto obmotala svoje ruke oko njega. On je rukom prelazio po mojoj kosu, a ja sam suzama kvasila njegov duks. Dugo smo tako stojali.
Odmakla sam se od njega. Samo smo tako stojali i gledali se.
J:"Hvala. Razmisliću u vezi druge šanse"
Nisam čekala da išta kaže, samo sam se okrenula i krenula kući.
Kada sam ušla u kuću, ljuta mama me je sačekala na vratima.
M:"Gospođice, znaš li ti za kuću? Imaš li predstavu koliko je sati? Umirala sam od brige. Gde si bila i zašto si plakala?"
J:"Nisam obraćala pažnju na to koliko ima sati. Bila sam u šetnju jer mi je bilo potrebnk da razbistrim misli. Ne tiče te se zbog čega sam plakala. Dobro sam i nije mi nista. Ako si zavrsila sa ispitivanjem otišla bi da spavam"
M:"Da li će Liam da dođe večeras?"
Prošla sam pored nje i krenula da se penjem uz stepenice.
J:"Ne! Liam neće da dođe!" rekla sam malo glasnije dajući joj do znanja da nije trebala ni da pita.
Otisla sam u sobu, skinula stvari i otišla da se istuširam. Nakon tuširanja sam legla u krevet i pokušavala da spavam, ali mi nije baš išlo jer čim bi zatvorila oči osetila bi onaj osecaj koji sam imala dok me je Liam ljubio.