Sve sto dotaknem ja uništim... - PAUZA

18. Poljubac

Kada sam završkla sa fizikom već je bilo deset sati. Isuširala sam se i legla. Čačkala sam nešto po telefonu dok se Liam tuširao. Kada je završio legli smo i veoma brzo zaspali.
Budim se. Osećam da sam skroz uz Liama. Pokušavam da sklonim njegovu ruku sa mog stomaka i da izađem iz njegovog zagrljaja, ali bezuspesno. Odustala sam. Samo sam tako lezala i razmišljala. Razmišljala sam o tome da li možda Mario stvarno govori istinu. Protresla sam glavom. Ne smem da dozvolim sebi da mi se Mario ponovo uvuče pod kozu. Mrzim ga i želim da nestane iz mog života.
L:"Budna si?"
Nisam ni videla da se Liam probudio i seo na krevet pored mene.
J:"Da, nisam htela da te probudim pa sam sačekala da se sam probudiš"
L:"Ma nema veze, mogla si da skloniš moju ruku. Ni sam ne znam kako, ali svako jutro ti si mi u zagrljaju. To radim nesvesno"
J:"Ma okej je"
U njegovom zagrljaju sam se osećala sigurno i prijao mi je njegov zagrljaj.
Ustala sam iz kreveta i uputila se u kupatilo. Obavila sam higijenu i ušla u sobu da nađem šta ću da obučem. Liam je stojao pored ormana i držao haljinu od juce u rukama.
L:"Može ovo danas?"
J:"Ne"
Prošla sam pored njega i iz ormana izvadila svetlo plave farmerice i belu leprsavu haljinu. Otišla sam u kupatilo i presvukla sam se. Stavila sam korektor, senku i maskaru. Izašla sam iz kupatila, ali Liam nije bio u mojoj sobi. Obukla sam tamno ljubičastu jesenju jaknu, uzela ranac i sišla dole.
J:"Da li si videla Liama?"
M:"Jesam. Rekao je da ide do kuće da uzme ranac pa će da te sačeka ispred"
J:"Okej. Ja sam otišla. Ćao"
M:"Ćao"
Izlazim iz kuće i vidim Liama kako me čeka. Potrčala sam mu u zagrljaj.
L:"Već sam ti nedostajao?"
J:"Mogao si da se javiš da ideš kući po ranac, a ne samo da odeš"
Otišli smo u školu.
U školi se nista posebno nije desilo. Dosadni uobičajni časovi.
L:"Hoćeš odmah da idemo kod mene? Elsa ide sa dečkom u grad tako da sam sam"
J:"A kada ti se roditelji vraćaju?"
L:"Za par meseci"
J:"Aha. Pa dobro, onda možemo sad pravo kod tebe da odemo"
L:"Super"
Kada smo stigli kod njega sedeli smo u njegovoj sobi. Ja sam izvadila beleške i počela da čitam to što smo radili. On je samo ćutao i gledao u mene.
J:"Planiraš svo vreme da buljiš u mene ili ćeš možda da mi pomogneš jer i ovako nemam pojma šta trebamo da radimo?"
Sklonio je pogled sa mene i gledao je u beleške.
L:"Nemam ni ja pojma šta trebamo da radimo"
Nije mi bilo jasno zašto je tako čudan. Nije bilo onog njegovog savršenog osmeha. Kao da je bio u dalekim mislima.
J:"O čemu razmišljaš?"
L:"O zadacima"
J:"Lažeš!"
L:"Stvarno hoćeš da znaš?"
Potvrdno sam klimnula glavom. Zatvorio je moju svesku sa beleškama i samo gledao u mene. Ja sam imala neki baš čudan osećaj. Kao da mi je stomak pun leptirića.
J:"Ajde više, reci mi"
L:"Obećaj da nećeš da se naljutiš na mene jer ću ovo da uradim!"
J:"Šta da uradiš?"
L:"Obećaj!"
J:"Dobro, obećavam"
Nisam bila sigurna zašto me je terao da mu obećam, ali bez razmišljanja sam obećala. A nikome nikada nista ne obećavam.
Krenuo je da mi se približava. Ja sam se ukočila, nisam mogla da se pomerim. Duboko u sebi sam znala šta će da se desi, ali nisam verovala u to. Nije da nisam želela da se to desi, samo nisam mogla da verujem u to.
Njegove usne su bila na 10-ak milimetara od mojih. Gledao me je u oci, isto kao i ja njega. Pokušala sam da se pomerim, ali nisam mogla. Kao da sam zamrznuta. Izgledalo mi je kao da večnost prolazi dok konačno nije spojio svoje usne sa mojim.
Želela sam da nikada ne odvoji svoje usne od mojih. U stomaku sam osecala milijardu leptirića. I jeza mi je prolazila kroz telo, ali nisam želela da prestane.
Lagano je odvojio svoje usne od mojih. Osećala sam da gleda u moje, zatvorene, oči. Nisam imala hrabrosti da ih otvorim i pogledam ga. Ne znam zašto, imala sam osećaj kao da sam uradila nešto pogrešno.
Otvorila sam oči, ne pogledavši ga, ustala, uzela svoje stvari i izašla iz njegove sobe. Zatvorila sam vrata za sobom. Naslonila sam se na vrata i pustila suze da mi lagano klize niz obraze. Nisam znala šta mi se dešava, niti zašto plačem, ali nisam mogla da zaustavim suze. Obrisala sam suze i izašla iz njegove kuće. Nije mi se islo kući pa sam javila mami da idem do grada i krenula. Ni sama ne znam gde sam krenula. Išla sam putem kojim su me noge vodile.
Nekako sam stigla do parka. Da, do onog parka u kom sam trebala da se nadjem sa Mariom ono popodne.
Sela sam na jednu klupu i gledala u daljinu. Razmišljala sam o tome što se desilo. Nisam imala pojma da on oseća nešto prema meni. Nisam znala i da ja osećam nešto prema njemu. Nisam smela da dozvolim sebi da mi se neko opet uvuče pod kožu. Uvek sam ja ta koja je povređena. I ako bi bila ponovo povređena mislim da to ne bi preživela.
Nisam ni primetila da je neko seo pored mene i da je mrak već uveliko pao.