Sve sto dotaknem ja uništim... - PAUZA

33. Kajanje

Završila sam sa kupovinom. Tetki sam kupila prelepu dijamntsku ogrlicu, a Marku sam kupila dasku za surfovanje jer obožava da surfuje. Uzela sam taksi i krenula sam prema njihovoj kući to jest bolje reći vili jer je ogromna.
Stala sam ispred ulaznih vrata, udahnula, izadhnula i pokucala. Vrata se otvaraju i na njima stoji prelepa žena, 40-ih godina, sa divnim osmehom na licu.
T:"Lusii"
Snažno me je zagrlila.
T:"Mnogo si mi nedostajala"
J:"I ti meni"
Ušle smo u kuću. Marko je stojao kod stepenica i smejao se jer je video da držim dasku za surfovanje u ruci. Tetki sam dala kutiju sa orglicom. Čekala sam da otvori kutiju i da vidim njenu reakciju.
T:"Aaaa, savršena je. Obožavam je"
J:"Znači pogodila sam?"
T:"Da"
Prišla mi je i ponovo me zagrlila.
M:"Znaš da surfuješ?"
J:"Hahahha, ne, ovo je za tebe. Nadam se da ti se sviđa"
Prišla sam mu i pružila mu dasku.
M:"I ovako mi je trebala nova. A jel si kupila i sebi?"
J:"Ne, šta će mi?"
M:"Ne postoji osoba koja ovde živi, a ne zna da surfuje. Tako da nećeš ni ti da budeš izuzetak. Možemo sutra da odemo da kupimo jer je sad kasno"
Nasmejala sam se.
J:"Može"
T:"Nataša će da ti pokaže sobu, šta god da ti je potrebno nju pitaj, važi?"
J:"Važi"
Nataša me je odvela do sobe. Ušla sam u sobu. Bila je ogromna. Na sredini je bio veliki krevet. Posteljina ne krevetu je bila ljubičaste boje. Iznad krevet je bio ogroman prozor. Pogled je bio divan. Kroz prozor je lepo moglo da se vidi more i obala. Na desnom zidu je bilo veliko ogledalo. Ispred ogledala je sto sa šminkom, a pored stola je stolica. Sa desne strane, uz zid, je veliki orman. Sve je u nijansama ljubičaste. Često smo dolazili u Majami na letovanje pa zbog toga imam sobu u tetkinoj kući.
J:"Gde je Pahuljica?"
N(Nataša):"Nismo hteli da je diramo u kavezu je u kom je stigla"
Klimnula sam glavom. Kavez je bio pored kreveta. Prišla sam krevetu i pustila Pahuljicu da izađe. Počela je radosno da trči po celoj sobi. Nataša je izašla iz sobe i zatvorila vrata za sobom. Uzela sam telefon, koji mi je teka kupila i proverila da li imam poruke. Imala sam jednu. Otvorila sam je. Od Henon je. Pisalo je 'Otišla si, a nisi se ne pozdravila. Mislila sam da ti značimo malo više od toga. Valjda smo zaslužili da se lepo pozdraviš ili barem da nam javiš, a ne od Uroš da saznamo'. Nisam bila raspoložena da joj se pravdam pa sam samo ostavila telefon na krevetu jer je neko kucao. Ustala sam i prišla vratima. Otvorila sam ih, a na vratima je bio Marko.
M:"Ako si gladna dole imaš večeru"
J:"Nisam gladna"
M:"Okej. Došlo mi je društvo. Ako želiš možeš da dođeš da se upoznaš, možda stekneš prijatelje. U mojoj smo sobi, ako želiš dođi"
J:"Neka. Malo ću da legnem jer mi se spava"
M:"Uredu. Lepo spavaj"
Poljubio me je u obraz i otišao. Ja sam zatvorila vrata, obukla pidžamu i legla da spavam.
Idem prema parku sa osmehom na licu. Razmišljam kako Mariu da kažem da mu dajem šansu. Od jednom se čuje muzika na mom telefonu. Otvaram oči i zahvaljujem osobi koja me zove jer bi se inače probudila vrišteći. Pogledala sam u telefon. Liam me zove. Pogledala sam na sat. Bilo je 23h.
J:"Halo"
L:"Gde si?"
J:"U Majamiju. Zašto vičeš?"
L:"Zašto si me ostavila? Zar ti toliko malo značim?"
J:"Nisam mogla više da ostanem tamo. Mislila sam da me razumeš"
L:"Ne, ne razumem te"
Nisam imala snage da se svađam sa njim. Samo sam ćutala.
L:"Ja sam te voleo. Volim te. I uvek ću te voleti. Koliko god ti bila daleko"
Počela sam da plačem. Prekinula sam vezu. 'Da li je ovo greška? Da li grešim?' pomislila sam u sebi. Imala sam osećaj krivice. I kajala sam se jer sam došla u Majami. Ustala sam iz kreveta i krenula prema vratima. Izašla sam iz sobe. Nisam bila sigurna kako da dođem do kuhinje. Pošto je Markova soba bila preko moje pokucala sam na vrata njegove sobe. Čuli su se glasovi tako da sam bila sigurna da je idalje budan. Otvorila su se vrata i na vratima stoji Marko. Kada je video da sam plakala osmeh sa lica mu je nestao.
M:"Šta se desilo?"
J:"Ništa. Kako da dođem do kuhinje"
M:"Šta ti je?"
J:"Ništa. Dobro sam. Samo mi reci kako da stignem do kuhinje"
X:"Šta se dešava Marko?"
Glas mi je bio veoma poznat, ali nisam mogla da se setim odakle. A i nisam imala vremena da razmišljam o tome.
M:"Ništa. Vraćam se za minut"
Izašao je iz sobe i zatvorio vrata za sobom.
M:"Reci mi šta se desilo"
J:"Ma nebitno"
M:"Meni je bitno. Ovde si tek nekoliko sati, a već plačeš. Reci mi šta se desilo"
J:"Dečko i drugarice misle da sam ih ostavila i da mi ne znače jer se nisam pozdravila, a da sam se pozdravila odgovorili bi me od odlaska. A tamo više nisam mogla da ustanem"
M:"Ne brini. Biće sve uredu. Naćićemo ti ovde nekog lepog dečka koji će da te voli i da se brine o tebi. Takva si osoba da ćeš veoma lako da stekneš prijatelje. Ljudi ovde su jako druželjubivi tako da nemaš razloga za brigu. A i ja sam tu, tako da ne brini. Šta god da ti treba slobodno mi reci, važi?"
Klimnula sam glavom. Odveo me je do kuhinje. Popila sam malo vode i krenula za njim prema sobi.
M:"Hajde sa nama da igraš istina izazov? Taman da skloniš misli sa problema"
J:"Ne znam. Glupo mi je"
M:"Ma ajde. Šta ima da ti bude glupo"
Bukvalno me je ugurao u njegovu sobu. Osetila sam kako mi obrazi dobijaju toplu crvenu boju. Gledala sam u pod i stajala sam kod vrata. Deca u sobi su pričala i nisu ni gledala u mene.
M:"Ljudi. Ovo je Lusi. Moja sestra od tetke. Može li da nam se pridruži?"
Svi:"Naravno, što više to bolje"
Idalje sam gledala u pod. Marko me je povukao i pokazao mi da sednem kraj njega.
M:"Hoćeš da se upoznaš? Ili ćeš samo da sediš tu i gledaš u pod?" šapnuo mi je.
Ništa nisam rekla. Samo sam gledala u svoje isprepletene prste sa kojima sam se igrala jer nisam znala šta drugo da radim.
X:"Mi ne ujedamo, znaš"
Svi su se nasmejali osim mene. Počeli su nešto da pričaju. Nisam ih slušala. Samo sam razmišljala o Karin, Henon, Elsi, Liamu i Urošu. I o tome koliko sam ih povredila time što sam otišla iz Pariz. Ali ne mogu uvek da mislim na tuđa osećanja. Tako stalno ja budem povređena. A ne mogu više da budem povređena.