"Even the best soldier needs someone who believes in him. Even powerful king needs his loyal queen. So there's not a gangsta without his little, beautiful lady"
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
"Ne okreći mi leđa, mlada damo!", moja majka je išla za mnom kroz kuću. Vikala je, verovatno su je i komšije mogle čuti.
"Ja ne idem na taj glupi univerzitet. Samo zato što si ti spavala sa direktorom da bi mi obezbedila najbolji univerzitet na svetu, to ne znači da ga ja želim!", i ja sam vikala. Ne želim da mi ona odlučuje o mojoj budućnosti, a sigurno neću biti doktorica. Samo želi da se hvali svojim drugaricama, sponzorušama da sam upala na glupavi Harvard.
"Kako se usuđuješ?", bila je razočarana u mene. To me uopšte nije iznenadilo, celi život jeste.
"Kako se ja usuđujem? Ti uopšte ne misliš na mene i moju budućnost. Nije te uopšte briga šta ja želim, moja sreća. Samo želiš da se hvališ svojim sponzorušama. Samo zato što ti nisi postala doktorica, ne znači da moram ja!", oči su počele da suze. Ne mogu više ovako.
"Kako možeš reći da ne mislim na tvoju budućnost i tvoju sreću, baš zbog toga sam ti obezbedila ovaj univerzitet. Posle njega ćeš imati svetlu budućnost, što ne bi imala posle muzičke škole. Znaš li koliko je teško danas postati dobra pevačica. Tu nema para", evo nas opet.
"Briga me za glupavi novac. Problem je što ti ne veruješ u mene! Zašto misliš da ja ne bih postala poznata pevačica, najbolja, najpoznatija?", ćutala je. "Evo, ja ću ti reći! Ne veruješ u mene, nikad nisi, ali kunem ti se kada uspem, zažalićeš što nisi", ostavila sam je bez reči. Pošla sam u sobu. Izvadila sam kofer iz ormara i počela da vadim svu odeću i ubacam je u kofer.
"Kylie? Šta to radiš?", moja majka je upitala sa vrata.
"Kako ti izgleda? Odlazim. Ne želim više da upravljaš mojim životom"
"Ma daj, Kylie! Gde ćeš prespavati? Nemaš gde. Nemaš novca. Još napolju pljušti kao iz kabla", na neki njen čudan način me je molila da ostanem. Nema šanse da se ona ikad izvini i da prizna da je pogrešila. Tvrdoglava je. Barem znam na koga mi je to.
"Snaćiću se, mama. Uvek se snađem", konačno sam sve spakovala, pa uglavnom ono najvažnije. Zakopčala sam kofer, spustila ga sa kreveta i povukla ga za sobom ka izlazu. Stala sam na ulazna vrata i okrenula se ka majci.
"Pa, javiću ti kad uspem. A možda ti i ne javim, videćeš me na televiziji", nasmešila sam.
Zadnji put sam pogledala kuću i izašla napolje. Pojma nemam gde ću sada? Nemam novca ni za taksi, a kamoli za hotel. Šta ću da radim sada? Možda sam mogla ipak sačekati do sutra, ali sada nema šanse da se vratim. Imam i ja ponos. Odlučila sam da ću da pešačim, ne znam kuda ću, ali idem. Samo što dalje od ove kuće. Pešačim već punih 12 minuta. Svi me gledaju kao nekakvu ludaču, što i jesam. Šetam se gradom po oluji, sva mokra, sa koferom i verovatno šminkom razmazanom. Sigurno izgledam kao čudovište.
Sela sam na ivičnjak trotoara. Šta da radim? Stvarno sam zeznula stvar ovog puta? Izvadila sam svoj telefon i odlučila da pozovem jednu osobu. Mog momka. Znam da je pravi kreten, ali sad ga trebam više nego ikad. Okrenula sam njegov broj, bilo je teško zbog svih kapljica koje su padale na moj telefon, bio je skroz mokar. Zazvonilo je nekoliko puta, a zatim se i javio.
"Hej, bejb!"
"Hej, da li bi mogao da me pokupiš kod...", ućutala sam, jer sam čula ženski smeh u pozadini.
"Ko je to s tobom?"
"Um...moja...drugarica"
"Da, tvoja drugarica. Izvini što sam zvala. Nisam htela da vam smetam. Ćao!", odmah sam prekinula ne davajući mu da išta kaže.
"Kreten!", promumljala sam.
Odjednom se auto stvorio niotkud, prošao je punom brzinom pored mene i okupao me je. Nisam mogla da verujem. Može li ova noć biti gora?
Zagrlila sam svoje noge i stpustila sam svoju glavu na kolena. Počela sam da plačem.
Odjednom sam osetila da je kiša prestala. I dalje sam čula zvuk, ali nije padala na meni. Podigla sam glavu gore, i videla izviše mene kišobran.
"Kylie? Ti nisi normalna! Šta radiš ovde na ovoj kiši?! Prehladićeš se!", taj glas bi svugde prepoznala.
Okrenula sam se ka tom čoveku i ugledala njega, Damona. Na licu mu se moglo videti da je bio zabrinut. Takav je stalno bio i u školi. Stalno je brinuo o meni. Sve do jednog dana...
"Posvađala sam se sa majkom, otišla sam od kuće, moj kreten od momka me verovatno vara...Nemam gde.", baš sam patetična.
Damon je mi je pružio ruku. "Prekini da cmizdriš i diži se. Hajde, vodim te kod sebe dok ne nađeš stan. Hajdemo!", nasmešila sam se kroz suze.
Uvek je bio ovakav. Nikad me ne bi utešio ili zagrlio. Samo bi rekao da prestanem da cmizdrim i da se ponašam kao mala devojčica. Uteha, zagrljaji, ljubav...to nikad nije bio njegov stil. Izgleda da se nije menjao, da je još uvek onaj stari Damon kojeg sam nekad poznavala. Prihvatila sam njegovu ruku i ustala se. Obrisala sam suze i uzela kofer.
A/N
Sve što želim da vam kažem. SREĆNA NOVA GODINA! Želim vam sve najbolje u 2017. Uspjeh, ljubav mnogo sreće...Volim vas najviše!
P.S Gore imate video (trailer) za sve sezone ove knjige. Plizzz pogledajte, sama sam ga napravila i mnogo se potrudila.
