Igra Emocija

Trinaesto poglavlje

- Ne razumem te Damiane. Ne znam ni kako sam smogla snage da izgovorim. Zašto uzivas u tome da me povredjujes! Ustala sam poniženo spuštajući svoju mokru majicu. Kajanje me je obuzelo.
- Ponašaš se kao da sam te pojebao. Opet se vratio onaj stari bezosecajni gad.
- Možda nisi. Sama sam kriva što sam dozvolila da me ponizis. Zajedljivo sam izgovorila.
- Daaj! Samo sam te naučio nekim stvarima. Krenuo je za mnom. Trebaće ti. Podmuklo se nasmejao.
- Te! Kako ih ti zoveš... stvari, biće sa osobom koju volim. Okrenula sam se grčevito prema njemu.
Ti to nisi. Procedila sam.
- A ko je? Da nije Adam možda! Njegov gromoglasan uzvik prekrio je zvuk vrana koje su letele u Damianovom pravcu. To nisu Damianove moći.
-Prokletstvo. Opkoljeni smo. Damianov glas mi je ulio strah. Zaštitio me je svojim ledjima dobro osmatrajuci okolinu.
Crna senka u ljudskom obliku stvorila se ispred nas. Iza njega je stajalo još ljudi.
- Damiane.. Damiane. Kao da je pevusio njegovo ime. Dugo se nismo videli. Njegov iritirajući glas je učinio da naslonim svoje ruke na Damianova ledja.
- Ti znaš. Tu sam kad treba. Podmuklost je prekrila Damianovo lice. Dobro je osmotrio sva lica koja su se nazirala ispred nas.
Gde je Dilan? Nije se valjda opet uplašio? Kez na Damianovom licu hteo je da isprovocira oličenje zla ispred nas.
- Znaš njega. Zabavlja se sa devojcicama koje je kidnapovao baš u tvom naselju. Na tu rečenicu moje telo se pokolebalo. Iris je kod njih. Ostajala sam bez zraka, ali sam morala da stojim na nogama.
- Ta iza tebe. Procedio je gledajući me. Bila bi odlična u Dilanovom krevetu. Nonšalantno je izgovorio.
Gromovi su počeli da pucaju u obližnja drveća iskazivajuci Damianovu ljutnju i bes na tu rečenicu.
- Pazi da se ne zaljubis. Uozbiljio se posmatrajući ga. Šta bismo mi bez tvojih moći. Grohotan smeh je preplavio okolinu.
- Mogao si na lep način da kažeš da želiš smrt. Damianov podmukao smeh zavarao je vreme pretvarajući ga u tamniju boju. Žute varnice su se koprcale po nebu čekajući njegov znak da opale.

*******

U tom trenutku Damian je prostrujao jak vetar terajuci vrane koje su išle prema nama. Njegov olujni vetar bio je jači. Strepnja i strah su me obuzeli. Koliko god Damian bio moćan, njih je bilo previše. Premnogo na njega samog.
Oličenje zla u ljudskom obliku koje je provociralo Damiana, koristilo je nemusti jezik prizivajuci razna bića iz šume koja su Znala da je Damian žrtva koju treba da napadnu. Nije bilo potrebe da pitam. Znala sam ko su oni.
Saptaci.
Glavni saptac pozvao je vukove, koji su se krvolocno pojavljivali iza drveća pokazivajuci svoje čeljusti.
- Beži! Damian je povikao usmeravajuci svoje munje prema njima. Odvojila sam se ubrzano iza njega. Nisam mogla, a da ne pogledam da li je on dobro. Nekoliko saptaca počelo je da propada pod zemljom. Trevor i Linda su se pridružili Damianu.
Ipak, i to nije bilo dovoljno.
Pala sam na pod hvatajući se rukama za sopstveno lice, dok sam osećala kako mi slepi miševi grebu kožu. Vristala sam bespomoćno. I Damian je bio zarobljen. Osećala sam to.
Najednom bljestavilo sunčeve svestlosti prekrilo je moje telo, terajući slepe miševe od mene. Otvorila sam oči jedva, osećajući sunčeve zrake na sebi.
Adam je stajao naspram mene boreći se zajedno sa Anastasijom protiv tih zlikovaca. Ushićeno sam ga pogledala odusevivsi se što su došli u pravi čas. Sigurno su nas tražili.
Koliko god želela da ima mesta za mene u Adamovom srcu, nisam mogla da opovrgnrem činjenicu da su baš njih dvoje, jedno za drugo. Stapali su se u moćima. Njena moć je bila radost. Savršen duo.
I Stiven je bio tu sa vojnicima.
On i Damian su stajali jedan iza drugog okrenuti ledjima štiteći se medjusobno. Stiven je korenovima hvatao većinu, dok ih je Damian bezosecajno ubijao gromovima przeci njihova tela.
Shvatajući da im ne mogu ništa, razbežali su se. I njihov glavni saptac je pobegao.
U zanosu sreće potrčala sam i zagrlila Stivena, zahvaljujući mu se na tome što su došli i spasili naš. Svi oko mene su bili srećni i nasmejani. Uspeli smo. Spaseni smo ovaj put.
Najednom moj pogled je lutao tražeći Damiana. Ugledala sam ga kako stoji i skamenjeno gleda u jednu tačku. Nikad ga nisam videla tako nervozno ukocenog.
Uplašeno sam propratila njegov pogled i ugledala Adama kako na kolenima drži nekoga. Potrčala sam približavajući se Adamovim krvavim rukama. Držao je Anastasijinu glavu na kolenima, tresuci se.
Uhvatila sam se za usta da ne bih vrisnula od bola.

- Mrtva je! Povikao je grčevito, guseci se u bolu.