Igra Emocija

2 SEZONA 5 DEO

Damian je prisutan.
Bar fizički jeste, ali ne gleda u mene. Dalekosežan omržen, mračan pogled upravlja nevremenom. Zenice su mu neprimetne naspram crnila koje se u tankim krivudavim linijama pruža po beonjačama.
Svaka vena na njegovom vratu vidljivo pulsira ubrizgavajući krvotok mržnje koja ga je zaposjela.

Nešto nalik neuravnoteženom osmehu, nakrivilo je Dilanove usne, zbog neočekivane pojave.
- Dugo ti je trebalo.

- Možda..predugo. Zadnju reč izgovori umornim izdahom naglašavajući značenje iste.

- Bitno je da nismo zakasnili. Stivenov glas odjeknu razotkrivajući njegov lik kroz maglu. I drugi vojnici su sa njim.

- Nisi sam. Opametio si se. Dilan ohrabreno progovori, očekujući pravu borbu.

- Batali Dilane. Nismo došli da ćaskamo. Damian prekorno izusti, ne dozvoljavajuci mu da ga poremeti.

- Šteta .. Imao sam ti toliko toga za ispričati. Slazes li se Ines?
Jedna varnica spretno razdrma tlo, tik kraj Dilanove noge, tersjuci ga da začepi.

- Popravio si se. Preciznost je na nivou. Dilan izusti posmatrajuci dim koji se rasprši u njegovoj blizini.

- Vreme čini svoje.

Nesvesna stvarnosti u kojoj se nalazim i ne primjećujem da je borba počela.
Varnice su sevale sa svih strana, konoplja su komadala ljudska tela. Mačevi su škripali sudarajuci se sa metalom. Krv je šikljala na sve strane.

Ljudi su umirali zbog neprijateljstva dve osobe.

Dilan se pretvarao u duha i terao Damiana da iznova i iznova baca munje na svoje ljude.
Ubijao ih je bezosecajno iako su pripadali njemu.

Toliko sam ga sanjala i čekala ovaj trenutak.
Zašto nisam ispunjena?
Osećam da mi fali deo usadjen u srcu koje burno reaguje, a opet tišti nadmudrujući nedostatak.

Najednom, nazirem Dilanovo telo okovano u korenje kojim ga je Stiven obmotao.

Varnice se koprcaju iznad njega čekajući momenat da ga sprže.
I tad shvatam.
Dilan ne sme umreti.

Snaga koja mi najednom zaposedne telo, natera me da potrčim i bacim se preko Dilanovog ranjenog tela.

- Ne!!!
Ne smeš ga ubiti! Obuhvatim Dilanova ramena i jako stisnem oči čekajući neizbežno. Ubiće nas oboje.

Nisam osetila udar groma. Nisam osetila bol.

Ovo što sam videla zabolelo je mnogo jače.
Vreme se razvedrilo i znala sam da sam ovim potezom uzburkala Damianov tok moći.

Taj pogled pun osjećaja izdaje i prevare nikad neću zaboraviti.

- Ne misliš to.. Kroz stisnute zube, izusti sa gorčinom u pogledu.

- On.. Potreban mi je. Izustim i ne gledajući ga, a Dilanov razoružavajuci pobedonosi osmeh jedva se skotrlja niz njegovo grlo.

- Ja ću se pobrinuti za nju. Stiven me podiže, odvajajuci me od Dilana. Tera moje noge da se čvrsto pridrze za mokro tlo.

Shvatam da me srce izdaje udarajući sve jače, dok mi pogled luta prema suprotnoj strani.
Gledam u Dilana koji bespomoćno leži uronjen u gusto blato koje je Damianova kiša proizvela. Njegov bled, skoro pomodreo ten maste tragovi zemlje.

Svi njegovi ljudi leže usnuli, mrtvi, nepomicni.
Tišina dozvoljava mislima da mi se vrzmaju nekontrolisano.

Niko više nije isti. Sve se promenilo.
Ja više nisam ista i stoga primecujem koliko drugačije posmatram ljude oko sebe.
Obični stranci.
To postaju u mojim očima.

- Ines. Damianov prekoran povik otkloni moj zadubljen pogled sa Dilana.

Ne mogu se pomaknuti. Stopala me izdaju.
Koliko god ironično delovalo ja ne pripadam domu u kom sam odrasla. Svo to zlo i nesreća koja je zadesila moje prevashodno prebivalište ima samo jednog krivca.
Mene.

Opet drhtavim treptanjem očiju pogledam u Dilana.
Jako stistnem oči kako bih razbistrila mokar pogled koji mi kiša kvari.
Moja majka.
Kod Dilana je moja majka.
Ja je mogu vratiti.
Njegove reči ispunjene besprekornim obećanjem mi odzvanjaju čulima.

Osećam hladnu ruku na svom laktu.
Hladniju od nevremena koje se ispoljava kroz nebo iznad nas.
Trnci pozude prostruje mi venama, i sve što želim je zagrljaj i osecaj ispunjenosti kad bih prislonila glavu na njegova ramena.

Ta hladna ruka povlači me sa sobom u nastojanju da pomeri moje kretanje.

- Ne Damiane! Trgnem sopstveni dlan iz njegovog.

- Ja ne idem nigde. Dodam isprekidano, jer mi bol razdire dušu.

- Kad si imala pravo jebenog izbora!

Opet to zujanje u glavi, i oštra bol koja tera moje oči da se sklope dok padam na pod. Čupam sopstvenu kosu suzbijajuci bol koja me razara.

- Damiane prestani! Stivenov glas odjekuje negde u daljini, i duplira se sudarajuci se od stene.

Tonem u mrak protivno svojoj volji, prepuštajući se Damianovoj nemilosti.