Igra Emocija

Osamnaesto poglavlje

Dve nedelje kasnije :

Nakon burnih i teških dana provedenih u Trevorovoj šumi, vratili smo se nazad u dvorac. Svi su medjusobno slabo razgovarali izjedeni ranama koje su nas zadesile.
Pred Adamom sam morala biti stidna devojka koja se ustrucavala svega pa čak i poljupca. Sva sreća, bio je dobar i obećao je da će čekati. A ja sam se osećala kao najgora osoba na svetu. Ubijala me je ova izdaja izmedju dva brata. Najmanje sam želela da povredim nečija osećanja, a ispadala sam najgora.

- Vreme je. Sutra krećemo.
Stiven je nervozno projurio pored mene i Adama dok smo ručali u salonu. Bar on jeste.
Ja sam kao i obično zabadala viljusku boreći se sa zalogajem.
Delovalo mi je kao da isti taj zalogaj mene jede.
- Misliš da si dovoljno obucio te retarde ?
Damian je ravnodušno naslonjen na vrata pratio Stivenove pokrete, pokolebavajuci njegovo hodanje.
- Spremni su Damiane! Okrenuo se nervozno prema njemu. Ljudi oko nas umiru, a ti se ponašaš kao da se ništa ne dešava!?
- Kako došli tako i otišli.. Damian je izustio, gledajući zgrozenu Stivenovu reakciju.
- Tebi je sve ovo i dalje igra, zar ne? Nisam navikla da se Damian i Stiven ovako sukobe. Uvek su tu postojale provokacije ali na šaljiv način.
- Ovo je davno prestala biti jebena igra! Ovo je pitanje časti!! Damianu lice besni, suprostavljajuci se Stivenu.
A ja ću je izgubiti sa debilima poput tvojih ratnika! Još više mu se uneo u facu.
- Sve je u vezi tebe. Samo si ti bitan. Sazaljivost na Stivenovom licu pokolebala je Damiana. U tome je stvar?
- Rešimo to napolju? Sad su stajali nakostreseni jedan naspram drugog.
- Dajte molim vas! Adam je napokon ustao, bacajući salvetu na pod.
Ja sam davno ostala bez snage. Ove tenzije su me sve više ubijale.
- Dva na jednog? Šta kažete?
Damian ih je podmuklo posmatrao nabijajuci lažni osmeh na svom licu.
- Adame? Mislim da je došao red da ubijemo boga u njemu.
Stiven je izustio uzvracajuci osmeh.
- Apsolutno se slažem. Adam je potvrdno odgovorio.
- Pod jednim uslovom.
Nećemo u arenu. Stiven je izustio. Zaputili su se prema šumi koja se nazirala na kilometar od dvorca.
- Ines, potrebna si mi da bi moje moći bile jače. Nasmejao se hvatajući me za ruku, a ja sam samo videla Damianov nagli okret prema nama. Njegove oči su se zadržale na našim spojenim rukama. Odavao je takav utisak da će ih preseći munjom na pola, da može.
Otpuhnuo je nervozno nastavljajući napred.
- Da počnemo. Damianove moći nikad nisu bile jače nego sad. Izvor mržnje koju je kupio morale su biti sve grozne stvari koje su se desile. Znala sam da njegovu mržnju hrani samo jedna osoba, a njegovo ime nisam smela ni pomenuti naglas.
Samo što su Damianove munje zavarnicile nebo,
Magla se počela spuštati izazivajući kašalj izmedju svih osim Damiana.

- Šta je ovo? Adam je izustio dolazeći sebi.
- Dilan. Damianovo lice je popreko gledalo u crnu senku koja je sve više i više postajala vidljiva. Kroz drveće su se nazirale i senke drugih ljudi, ali je njegova zasigurno bila najtamnija. Odudarao je od svih. Laganost njegovih pokreta odavala je utisak kao da leti, jer je magla zaklanjala njegove noge.

-Čekanje tebe, srazmerno je čekanju..
Kako se beše zove onaj lik iz knjige?
Ah.. da setio sam se.
Godoa. Ravnodušnost u njegovom glasu oslikavala se i u njegovim očima.
- Ines... Njegovo lice, osmehnulo se gledajući moju preplašenu pojavu.
Drago mi je da te opet vidim.

*****

Na tu rečenicu Damianu se lice pomraci, povlačeći vedre oblake. Sivi oblaci su leteli nenormalnom brzinom mešajući se sa potpuno crnim. Prejak pljusak mutio nam je lica, dok je zvuk gromova pucao po nebu.

Dilanovo lice je takodje bilo kvasno, spuštajući njegovu najezenu kosu. Znala sam da ovaj put nije duh, jer kiša nije prolazila kroz njega. Njegova stvarna pojava ulila mi je još veći strah.
Damian je svoj besni pogled usmerio prema Dilanu koji je ravnodušno stajao naspram njega. Veći broj varnica sudario se medjusobno ispustajuci grom tačno u pravcu Dilana. Jak udar pomerio je i tlo na zemlji. Dilan je mrtav, sigurna sam.
- Znaš kako kažu. Neće grom u koprive. Stvorio se ni od kuda. Dilanovo lice se smesilo provocirajuci Damianovu narav.
Njegovi verni pratioci već su počeli pričati nemustim jezikom prizivajuci mračne zivotinje iz šume.
- Daj mi Jebeno kamenje! Damian je povikao Stivenu.
. Njihove čeljusti bile su usmerene u našem pravcu. Stiven je raširio ruke pridizuci kamenje sa zemlje, dok ih je Damian zamahom svojih ruku vrteo u vrtlogu vetra stvarajući dva tornada koja su raznosila sve pred sobom rastrgavsi vukove na pola. Jačine tornada bile su toliko jake, da je većina drvećea bila presavijena na pola, ostavljajući ih bez lista.
Dilan je nepovredjen izašao iz šume gledajući u Adama.
Silueta Anastasije stvorila se pred Adamom.
- Sećaš je se? Brzo si je preboleo?

Svetlost koju je Adam prizvao nestala je sa njenom pojavom.
- Adame! Ne slušaj ga! Poigrava se sa tvojim mozgom!
Adamovo telo se pokolebalo. Pokušavao je da prizove svetlost koja bi zasenila njegove sluge ali nije mogao.
Videla sam da saptaci prizivaju slepe miševe, vrane i vukove.
Dilan je prosaputao par reči tiho na nepoznatom jeziku. Nikad nisam videla toliki broj zmija koje su puzale prema Damianu i Stivenu.
Stiven se opkolio korenjem ali su sitne zmije uspele da se provuku. Stivenovi jauci pokolebali su Damiana koji je presecao zmije na pola. Nisu umirale. Ozivljavale su iznova i iznova.
Damian je ostao opkoljen i potpuno bespomocan. Saptaci su išli prema njemu.
Uspeli su da ga obore, dok su zmije puzale oko njegovog vrata i ruku.
Ja sam bila nemi posmatrač svega. Moje srce je kucalo nenormalnom brzinom. Moj povišen adrenalin učinio je da mi otkucaji sopstvenog srca tutnje u glavi izazivajući strašnu glavobolju.
Jedan od saptaca se nagnuo nad Damianom ispruzajuci oštar nož, i usmeravajuci prema njegovom srcu.
U tom trenutku Damianove potonule oči usmerile su se prema meni. Na njima je pisalo ono što nikad ne bi izgovorio naglas.
Izvini.
Obećaj mi da nikad nećeš zaplakati iz očaja. Bez obzira na sve? Obecaj mi.
- Neeeeeee!!!
Pala sam kolenima na dno, rukama stiskajuci zemlju.
Moje suze su pale na pod paleći kvasnu zemlju kao da je benzin. Mojim rukama je prostrujila vatra. Preplašeno sam usmerila svoj pogled prema rukama na kojima je bio plamen.
- Šta koji..? Saptac koji je držao nož preplašeno je usmerio svoj pogled prema meni.
Preplašeno sam podigla ruke u nadi da haluciniram. Iz mojih prstiju su se izvijale vatrene linije, poput biceva. Vatra koju sam izazvala palila je sve preda mnom.
Šta čekaš iskoristi ih. Glas u meni mi je rekao. Vatra se rasplamasala paleći zmije i pretvarajući ih u pepeo. Kao da je znala išla je prema saptacima. Išla je prema. Dilanu, koji nije bio iznenadjen.

- Šta god planiras da uradiš, prestani.
Dilan je držao moju sestru pored sebe, koja se tresla kao prut.
Vatra se spustila, ostavljajući uzarene tragove.
- Znam sve odgovore na tvoja pitanja. Podji sa mnom u zamenu za sestru.

- Inees! Ne radi to! Po prvi put sa mogla da vidim Damiana poraženog kako puzi po zemlji.
- Ne idi! Njegov vrisak mi je presekao srce na pola, dok je njegova krvava ruka bila ispruzena prema meni.
- Nećeš im nauditi ako pristanem? Gledala sam u pod suzbijajuci bol koji mi je palio organe. Sva sreća pa je prokleta kiša brisala moje suze. Nevoljno sam pogledala u njegovo smireno lice.
- Dajem svoju reč. Osmehnuo se.
- Laže, ne veruj mu! Damian je povikao, dok su gromovi udarali nasumično po strani. Nije mogao da nanisani kako treba. Nije više imao snage.
Iris je protrcala pored mene ignorišući moje postojanje. Pala je pored Damiana hvatajući ga za glavu.
Prišla sam Dilanu i osetila kako moje telo postaje lakše, kao da lebdi.
- Gde smo? Mogla sam da primetim da me Damian traži pogledom. Nije me video, dok sam ga ja nemo posmatrala.
- Iza ogledala. Dilan se udostojio da odgovori.
- Ineees!
- Damiane. Vrtlog mraka me hvata.

Kraj prvog dela.

Nadam se da ćete shvatiti ovaj deo jer sam ga zbrzala.
Radiću ispravke ovog dela, a za jedno nedelju, dve se bacam na pisanje drugog dela.
Hvala svima koji su pratili moju priču od početka do kraja. Možda sam malo razočarala jer je dosta stvari preskoceno, ali i to ću ispraviti.