Igra Emocija

Osmo poglavlje

- A da. Potpuno sam zaboravio.

On voli drugu. Njegove oči obojene tamom, posmatrale su moju reakciju.
- Odvratan si. Procedila sam. Bol u meni je bio prejak da bih birala reči.
- Ja sam odvratan, a on te zajebava? Podmukao osmeh na njegovom licu je hteo da poverujem u to.
- Adam mi nikad nije dao do znanja da mu se dopadam. Okrenula sam se i išla prema izlazu. On je iskren i osecajan. Pravi muškarac! Besno sam ga pogledala, a zatim zastala.
Ti to nikad nećeš biti. Tiho sam izustila, ostavljajući ga ukocenog u mestu. Delovao je kao da su ga moje reči pogodile.
Jedva sam čekala da stignem do sobe. Nisam uspela ni da otvorim vrata, a jedna suza je već uspela da se skotrlja niz moje lice. Bol za Adamom bila ja velika. Znam, kriva sam što sam gajila lažnu nadu. Nisam ga volela, kao što sam rekla Damianu, ali sam definitivno bila zaljubljena. Jesam, čim me pogodilo. Ne znam ni sama kako je san uspeo da me obori, ali sam shvatila da sam zaspala kad me je zvuk glasne sirene prenuo iz sna. Naglo sam ustala i pogledala na terasu. Bilo je tri sata oko ponoći. Hiljade i hiljade vojnika je išlo prema izlazu iz dvora. Istrčala sam u hodnik gledajući kako učenici trče sudarajuci se jedni od druge, preplašeni na smrt.
- Šta se dešava! Povikala sam u nadi da ću dobiti odgovor, ali me niko nije čuo.
-Gutaci vatre! Je sve što sam uspela da čujem od prolaznika.
Znam gde treba da odem. U dvorac. Jedva sam uspela da stignem do tamo od nekontrolisanog guranja. Vojnika ispred dvorca nije bilo. Uspela sam da preskočim ogradu i upadnem. Stigla sam do hola i ugledala Damiana, Adama i Stivena kako razgovaraju. I Adamova devojka je bila prisutna.
- Požar je zahvatio celo naselje. Damiane sa tvojim moćima ugasili bi ga u sekundi. Stiven je izustio nervozno se kretajuci, a ja sam zastala, shvativši da me ne vide. O kakvom naselju je reč.?
- Zabole me za njihove bezvredne živote! Neka Crknu! Bezosecajnost na Damianovom licu mi je zaledila krv u žilama.
Adam ga je uhvatio za kragnu besno ga gledajući.
- Inesina porodica je tamo! Poginuce!

- A ko mi je ona! Zarežao je, gurajući ga od sebe.
Šok u mojoj glavi izazvao je vrtoglavicu. Krenula sam unazad udarajući od sto. Čaša je pala, stvarajući zvuk lomljavine. Naglo su se okrenuli prema meni.
- Ines! Ines stani! Adamov preplasen izraz na licu je ubrzao korake, pokusavajuci da me stigne.
- Pogledaj sta si uradio! Odjeknuo je Stivenov glas u daljini.
Trčala sam i nestala u izmaglici gužve. U glavi mi je samo odzvanjalo da moram što pre da stignem do svoje kuće. Bol u mojoj duši je titnjao sve jače i jače, dok su noge još uvek imale snage da me slušaju. Nakon dugog i iscrpnog trcanja,priblizavam se šumi u kojoj sam odrasla.
Okolina je puna dima i zagusljiva. Bez obzira na sve trčim prema svom domu, osećajući sve jaču toplotu. Konačno se priblizavam, ali to više nije moja kuća. Vatra je guta i polako uzima sa sobom.
Ljudi uspaniceno trče pokušavajući da spasu sopstvenu glavu.
- Iriiiss! Majkoo ! Nekontrolisano vristim čekajući njihov odgovor iz nekog ćoška. Nema ga. Ne odgovaraju.

Padam na pod osećajući da svaki deo moje duše umire. Ne, ne mogu da odustanem. Moram da udjem u tu kuću i spasim ih. Ako treba i da umrem sa njima, jer bez njih ne mogu. Kao kroz maglu vidim majkinu figuru na prozoru. Ženu koja me je podigla, i zbog koje sam to što jesam.
Provlacim se kroz vrata dok plameni dim hvata moje obraze. Stepenice su srušene, vatra ih lomi i pretvara u pepeo. Ne mogu da se popnem do sobe. Šta ako je Iris spavala gore? Šta ako je mrtva? Šta ako sam zaista videla majku? Vruć vazduh me udara u lice i ja padam na pod. Mrtva sam zar ne? Ovako bi to trebalo da izgleda.
Osećam nečije ruke na sebi. Lebdim u njegovom naručju.
- Adame , spasi ih molim te. Uspevam nekako da izustim, sklopljenih očiju, potpuno osamucena. Ali ne. To nije Adam. Ruke koje me nose su previše hladne i grube. Mraz mi para nozdrve. Osećam miris snega. Moje srce postaje ledeno.