Igra Emocija

Deveto poglavlje

Kao da sam utonula u zimski san. Jedva otvaram oči, osećajući naglu toplotu. Sunčevi zraci dopiru do mene. U krevetu sam, raskošnom ali nepoznatom. Zašto sam do malopre imala osećaj da mi je hladno. Devojka duge zlatne kose sedi naspram mene. I oči su joj takve, krupne. Nazire se žuta boja u njima.
- Hej. Glas joj je nekako mio i nežan. Ja sam Anastasija. Ne boj se. Slike se polako vraćaju i shvatam da je to Adamova devojka.
- Ja.. Kako sam zapravo ovde dospela? Tuga u njenim očima me podseti na nešto loše. Njene oči boje vatre me podsetise na požar!
- Iris!! Majka!! Pokušavam da ustanem ali ne mogu. Nemoć me opseda.
- Nemoj, molim te. Njene ruke su na mojim ramenima. Sve će biti u redu. Želi da me uteši, ali znam da nikad više ništa neće biti u redu.
Prenu me nečije bezuspešno otvaranje vrata. Zaključana su.
- Ko je? Anastasija je izgovorila nesigurno i uplašeno.
Jak udar i vrata se obaraju. Damian besno gleda prema njoj, a zatim se njegove oči usmerise na moje. Trgnu se kad nam se pogledi sudarise.
- Kad ..se probudila? Jedva je izgovorio.
Očaj me preplavi posmatrajući njegovu pojavu. On je za sve kriv. Kako se samo usudjuje.

- Zašto? Tiho sam izustila gledajući u njega suznim očima. Zašto ih nisi spasio!? Grubo sam bacila prekrivac sa sebe, i zaputila se prema njemu.
Anastasija me je uhvatila za ruku, pokušavajući da me spreči, ali bol i ljutnja koju sam osecala bila je prevelika. Uspela sam da se otrgnem, i zaputim prema njemu.
- Ti si ih ubio! Stajao je ukočen u mestu. Njegovo lice nije odavalo žaljenje. Ravnodušno je gledao u stranu.
- Proklet da si! Udarala sam u njegova prsa. Telo mi je osetilo nemoć dok sam padala njemu pod kolena. Proklet da si sto puta! Uhvatio me je rukama za laktove, pokušavajući da me podigne. Glava mi je klonula, a telo se prepustilo nemoći. Lagano se spustio prema meni, naslonivsi se na moju glavu. Disao je ubrzano. Mogla sam da osetim kako mu vene pulsiraju. Njegov zagrljaj bio je jak. Hladnoća koja je gasila pakao u mojoj duši. Da me je neko drugi ovako zagrlio osetila bih utehu.
Moje oči pune gneva ustremile su se prema njemu.
- Mrzim te! Mrzim te iz dna duše! Kao opecena sam se odvojila od njega.
Njegovo lice je poprimilo hladnu boju.
- Odlazi Damiane. Vidiš da joj je loše zbog tebe. Anastasija je tiho izustila. Prišla mi je i okrenula prema sebi.
- Ines. Taj topao i nežan glas me je prenuo iz tuge.
- Adame. Izustila sam nesvesno kretajuci se prema njemu. On je bio jedina dobra i preostala osoba u mom životu. Raširio je ruke prihvatajući moj zagrljaj.
Trebala mi je ta toplina. Samo njegovim rečima sam verovala.
Nežno je prošao rukama kroz moju kosu.
- Stiven je sa vojnicima tamo. Predvodi ih. Uskoro ćemo imati novosti. Izustio je.

Ne znam zašto sam usmerila svoj pogled prema Damianu. Besno nas je posmatrao, stegao je šaku.
- Tvoja sestra... Živa je. Stivenov glas me je trgnuo ispustajuci Adama iz zagrljaja. Ali..

- Zarobljena je.. Zamišljeno je prošao rukama kroz bradu, koja se tek nazirala.
- Kako to misliš? Jedva sam izustila.
- Nije jedina. Napadnuti smo sa ciljem. Svoj pogled usmerio je na Damiana.
- Većina devojaka njenog uzrasta kidnapovana je.
Damian ga je posmatrao i dalje ne pokazujući ikakav vid emocije.
- Ko ih je kidnapovao? Prišla sam Stivenu.
Stiven je opet nesigurno pogledao u Damiana.
- Šaptaci. Damianov prekoran i besan pogled upozoravao je na opasnost. Stiven je klimnuo glavom.
- Nemoguće. Obećali su.. Adam se uključio razočarano izustivsi.
- Kakvo obecanje!
Kad je on održao jebenu reč. Trebao sam ga ubiti prvom prilikom. Damianova ljutnja je preplavila celu sobu.
- Damiane, ne možemo mu ništa. Stiven je uplašeno izgovorio.
- Pričaj u svoje ime. Sigurnost sa kojom je Damian to izgovorio me je naterala da poverujem u to.
- Oni su verovatno odgovorni i za nevolje u Sunsetu. Za dva dana okupljamo vojsku i Idemo u potragu. Pronaći ćemo tvoju sestru. Stiven je pogledao u mene pokušavajući da mi ulije nadu. Primetila sam da dva vojnika nesmetano poravljaju bravu i podižu vrata, koja je Damian malopre srušio.
Šta ako je ubiju pre toga. Strah koji sam primetila u njihovim pogledima me je naterao da shvatim da Iris možda nece još dugo biti živa.
- Damiane. Stiven je zastao.
Tvoje prisustvo bi nam bilo od velike pomoći. Opet se usudio da traži pomoć.
- Zaboravi. Bezosecajnost na Damianovom licu nije pokazivala kukavičluk. Da jeste, znala bih da u njemu postoji trunka dobrote. Ovo je bila čista ravnodušnost i tvrdoglavost. Za njega ljudski život nije značio ništa.
Dobro! Sama ću je potražiti. Nisam smela ni da izgovorim svoje misli naglas jer znam da me Adam i Stiven ne bi pustili. Odlučila sam da ih nemo posmatram i ne iskazujem mišljenje. Dva dana su previše kad je život moje sestre u pitanju.
- Idemo u hol da nastavimo razgovor. Adam je izustio posmatrajući moje suzne oči. Pustimo Ines da odmori. Izašli su zakljucavajuci bravu. Fantastično! Sigurno pretpostavljaju šta mi sve prolazi kroz glavu. Ali ono što ne znaju, je da umem da se spustam sa terase. Visina i nije toliko velika. Svega tri metra, a čisto zelenilo je ispod mene. Većinu školskih dana sam bežala sa casa kroz prozor. To mi nikad nije predstavljalo problem. Ne znam kako cu doci do tih Šaptaca, ali sigurno neću sedeti prekrstenih ruku. Spretno sam se spustila sa terase, docekavsi se na noge i ruke. Stresla sam zemlju sa ruku i koracala iza žbuna kako me vojnici ne bi primetili. Jedan minut njihove nepažnje i uspela sam da pobegnem preskocivsi ogradu. Šuma se nazirala ispred mene. Put koji odlično znam, ali dva smera. Kojim da krenem i od koga da izvučem informacije.
- Gde misliš da si pošla?! Hladan vetar je prostrujao mojim telom. Zašto jednostavno ne umre. Ljutito sam se okrenula prema njemu.
- Idem da je tražim..
- I da se nisi usudio da me zaustavis! Uperila sam svoj prst prema njemu, naglašavajući svoju odluku. Neko bi pomislio da sam ja zapravo princeza, osećajući ton kojim se obraćam.
Mogao je da me onesvesti i spreči u tome. Mogla sam da ga razljutim i rasplamasam njegovu moć. Mogla sam sve to, ali desilo se ono što sam najmanje očekivala.
- Idem sa tobom. Izustio je.