Igra Emocija

Četrnaesto poglavlje

- Adame! Ni ne pomišljaj! Damian ga je besno streljao pogledom, dok su Adamu suze nekontrolisano padale niz lice.
- Dodjavola! Sklanjajte taj leš od njega! Uhvatio je Adama za laktove. Vukao ga je po zemlji odvajajući ga od Anastasijinog bezivotnog tela.
- Stivene pomozi mi!
Stiven je isto ostao skamenjen ali se na tu rečenicu trgnuo.
Nervozno je i uplašeno potrčao uzimajući Anastasijin les i odvlaceci ga u šumu, dok je Damian čvrsto držao Adama.
- Ne radi to Damiane! Ne uzimaj je od mene! Adam se opirao buncajuci. Zaplakala sam osećajući Adamovu bol. Zašto ga Damian ovako bezosecajno muči. Zar mu nije brat. Trebao bi ga zagrliti.
- Ne radi mu to Damiane! Povikala sam gledajući njegovu bezosecajnost.
- Jebeno se ne mešaj! Krvnički me je prostrelio.
- Moramo se pobrinuti za tebe. Linda me je uhvatila za ruku posmatrajući rane na mojim rukama od slepih miševa.
- Ko je jebeni Dilan! Besno sam sklonila svoju ruku, jer fizičku bol nisam osećala. Taj gad je kriv za sve. Moja sestra je kod njega.
Uplašeno me je pogledala.
- Veruj mi. Ne želiš da znaš. Preplaseno je izustila.
- Pričaj. Procedila sam nervozno je posmatrajući.
- On je kralj saptaca. Damianov zakleti neprijatelj. Grad duhova je njegov. Jeza je prošla kroz moje telo slušajući je šta priča.
Nastavili smo priču spuštajući se prema njihovom skrovistu. Seli smo u njihov ogromni dnevni boravak. Većina je bila tamo. Svi su bili nervozni i tužni. Damiana i Stivena nije bilo, ko zna šta rade sa Adamom.
- Jasno mi je sve. Zaustavila sam je setivsi se nečega što me je kopkalo.
- Kad smo bili u šumi. Linda me je nemo posmatrala i slušala. Jedan od saptaca je rekao Damianu da pazi da se ne zaljubi. "Šta bismo mi bez tvojih moći" dodao je. Usmerila sam svoj pogled prema Lindi čekajući odgovor. Raširila je oči u neverici.
- Damian ne može da voli. Iznenadjeno me je pogledala shvatajući da ne znam ništa o tome. Ako zavoli, u njegovom srcu neće biti mesta za mržnju. To bi značilo i kraj njegovim moćima. Moje srce se skamenilo u tom trenutku.
- Mržnja ga hrani.. Bez tog osećaja njegove moći će nestati. Ponavljala sam ih u sebi iznova i iznova da bih shvatila njihovu realnost.
Zato je onakav? Zato mora onako da se ponaša. Odgovori su se gomilali u mojoj glavi.
- Oni su igrači emocijama. Trebalo je da ti bude jasno. Izgovorila je.
- Adam. Stivenov glas me je prestravio. Desilo se ono čega smo se bojali. Nervozno je seo pored nas.
Pogledao me je izbezumljeno.
Izgubio je moći.

Adamovo srce osećalo je bol i patnju. U njemu više nije bilo mesta za ljubav i sreću. Tako je i njegova moć zvana sreća jednostavno nestala zajedno sa anastasijom.

********

- Jače! Opali jače! Pucanje gromova i provala oblaka me naglo diže iz kreveta. Linda je već budna i oblaci se.
- Šta se dešava? Nervozno je upitam, prelazeći prstima preko još pospanih očiju.
- Damian i Stiven. Izgovara nabacujuci smešak. Opet prave haos! Uzbudjeno namešta kosu.
Idem da ih gledam. Istrčava iz sobe i ostavlja me samu. Zašto ovde nema prozora pa da mogu da vidim kakav je zapravo haos napolju.
Prošlo je nedelju dana od nemilog dogadjaja. Tačno, nedelju dana kako nisam videla Adama. Povrh svega nema nikakvih novosti o mojoj sestri. Ove misli me izludjuju i odlučujem da je ipak najbolje da se pridruzim Lindi. Iako uvek poričem, uživam u tome da gledam Damiana kad je pod moćima. Nakon istine o njemu, počela sam da ga posmatram na drugačiji nacin. Ne komuniciramo previše. Zapravo ne komuniciramo uopšte. Postao je još veći gad, ako je to uopšte moguće, ali mislim da je to maska kojom pokušava da prikrije bol za Adamovim gubitkom. Za razliku od Adama, Damian je sabrana osoba i nikad ne dozvoljava drugim emocijama da preovladaju njime.
Istrcavam napolje i imam šta da vidim.
Spaljena, slomljena i beživotna drveća. Crne rupe po tlu. I naravno Damiana, besnog kao ris, dok ga Stiven provocira.
- Nije dovoljno Damiane! U gradu duhova će ih biti više! Stiven vice na njega, gledajući ga kako ispaljuje samo pet gromova.
- Jebeno zacepi Stivene! Mišići na Damianovom licu se trzaju prizivajuci još gromova.
Nije valjda da se spremaju za grad duhova! Oni žele osvetu.
- Nije dovoljno. Stiven nevoljno seda na jedan trup. Trebaće nam još igrača emocija! nervozno viče nadglasavajuci se sa gromovima koji pucaju oko njega.
- Ja to mogu Stivene, uvek sam mogao. Damianu se vraća normalna boja lica dok se pobednički hvali. Sam ću ga srediti.
- Hoćeš kao što si njegove sluge u šumi! Stiven ga posmatra provocirajuci njegovu umisljenost.
- A da ih nisi mozda ti sredio! Jak pucanj, i grom udara blizu Stivenove noge.
Poubijace se!
- Hej, dosta više! Ulecem izmedju njih. Adam je zatvoren u sobi nedelju dana. Ne dopušta nikome da mu pridje, a vas dvojica ovde izigravate kretene! Došao je i na mene red da istresem ovu nervozu koja kulja u meni danima.

- Zašto onda ne odeš tamo i zalecis mu rane? Damianove oči me nisane namigujuci mi. Znam tacno na koje rane misli.
- Nije ti loša ideja. Uzvracam udarac i odlazim od njega.
Kreten, kreten i kreten. Nakon dovoljno udaljenosti od njih osećam hladne ruke na svom laktu.
- Ne bi se usudila! Vice na mene nabijajuci me na drvo. Jedno od retko preostalih koja nije spalio.
- Samo me gledaj! Previše sam nervozna, da bih razmišljala o izgovorenim rečima.
- Ines! Jebeno Zacepi! Njegova ruka besno udara šakom od drvo, dok u meni kulja adrenalin na sam njegov pomen mog imena. Želim da poreknem, ali oduševljava me kad ga izgovara besno.
- Uvek ćeš više želeti mene. Prislanja svoje usne na moje uvo hladeci mi uzavrelu kožu. Uvek će te više paliti grubo.
Moje telo već nenormalno pulsira tražeći njegove usne.
Oseća to i grubo prislanja svoje usne na moje, dok se njegovo telo nabija na moje.
- Radices to sa mnom dok sam pod moćima.
Glavom mi prostruji strah i sećanje na njegovo davljenje mene. Bol koji ne želim ikad više da osetim.
Kao preplasena ga odgurujem od sebe.
- Nikad Damiane! Zaboravi! Ovaj put me pušta da odem, dok se meni noge i ruke tresu, od njegovih dodira.