Igra Emocija

Peto poglavlje

- Zahtevas li? Damianov poprek pogled prešao je na Adama.
- Ona nije poput ostalih devojaka sa kojima možeš da ispunjavaš svoje hirove. Adam je smireno izgovarao dok me je Damian vukao prema ogradi od balkona.
- Jesi siguran? Znala sam da će nešto strašno uslediti po stisku Damianove ruke kojom je držao moj lakat. Gurnuo me je i naglim, iznenadnim potezom
prebacio preko ograde. Uspeo je da se zadrži na mojoj ruci čvrsto je stegnuvši...Vrištala sam bespomoćno stiskajuci njegovu ruku koja je polako ali sigurno klizila iz moje. Visina je bila ogromna. Ispod mene se naziralo bastensko kamenje, koje bi ubrzalo moju smrt.
- Ne radi to Damiane! Adamovo telo je stajalo ukoceno u mestu. Odavalo je utisak da će me ispustiti ukoliko pridje.
- To nisu magične reči... Damian je ravnodušno odgovorio.
- Molim te? Adamov glas je zadrhtao kao da ide preko svog ponosa.
Damian je ispruzuo drugu ruku i zgrabio me, povlačeći me prema gore. Adam je dotrčao i uhvatio me.
- Sledeći put mi nemoj govoriti šta da radim! Nikad ne znaš... kad će da sklizne. Na njegovom bezosecajnom licu nazirao se smešak. Za njega je moj život bezvredan.
Pala sam kolenima na pod pokušavajući da dodjem do daha. Strah se uskomesao sa adrenalinom dok sam bila na ivici smrti. Zar je moguce da je toliko bezdusan? Sekunda me je delila od propasti.
Proklet bio Damiane, rekla sam više u sebi. Nisam htela da umrem, ne dok mu ne naplatim za ovo.

******

Adam me je pridrzao dok nisam došla sebi. Nisam zaplakala. Jednostavno sam bila previše uplašena i uzbudjena istovremeno. Adam me je na neki način spasio. Koliko god se Damian trudio da mi napakosti uticao je da ja i Adam na neki svojstven način postanemo bliski.
- Boli li te? Upitao je posmatrajući moj zglob koji je bio modar. Primetio je da sam napokon došla sebi i da je moje lice dobilo normalnu boju.
- Ne. Izustila sam kao opijena posmatrajući njegovo nevino lice. Stvarno je izgledao poput andjela.
- Izvini. U njegovo ime....
- Ne. Molim te, nemoj da se izvinjavas. Zaustavila sam ga. Nema šanse da će preuzeti krivicu za Damianovo delo!
- Madam Pjer vas čeka. Jedan od vojnika nas je prekinuo uz prethodnu Adamovu dozvolu, dok je stajao ispred nas.
Pogledala sam u Adama koji mi je očima dao znak odobrenja. Ušla sam u salon, a zatim se uputila prema vratima gde me madam čekala.
- Vidim. Već si stekla nova prijateljstva. Zaintrigirano me posmatrala dok su njene kose naočare bile spuštene do nosa.
- Ne smeš da ih gledaš, a još manje da im se obracas! Ti si ovde njihov rob! To da ti je jasno! Sedela sam ukocena u mestu. Stvarno izgleda opasno sa ovom crnom pundjom i siljatim nosom. A kad progovori deluje još strašnije.
- Jasno je. Izustila sam uplašeno, raširenim očima.
- Drago mi je da smo se razumele. Ustala je i skoro pa bacila na mene slog preteskih knjiga. Zaputili smo se prema vratima, dok sam ja išla za njom pridržavajući knjige. Ubrzala sam pokušavajući da se uskladim sa njenim koracima, dugim hodnikom obasjanim lampama.
- Nastavu držimo nocu. Rad, red, mir i disciplina su osnovna pravila. Prisla je jednim vratima i otkljucala ih. Ovo je tvoja soba. Ne smeš da je napustas dok ti se ne odobri. Prostreljala me je pogledom i već sam znala da moram toga da se pridržavam. Izgleda da nije Damian jedini kreten ovde, pomislila sam u sebi. Soba je bila mala, sa dva kreveta, radnim stolom i kupatilom. Okrecena u plavu boju. Imala je jako malu terasu za dve stolice. Dopala mi se, a krevet još više. Nikad nisam ležala na nečemu udobnijem, i nikad nisam lakše zaspala.
Probudili su me sunčevi zraci. Prethodne noći sam zaboravila da spustim crvene zavese. Ustala sam ponesena sećanjima od sinoć. Zaputila sam se prema terasi, ali me je nenormalno lupanje na vratima uplašilo. Zar je dozvoljeno ovakvo ponašanje ovde. Nervozno sam prišla i otvorila ih.
Promrzla sam od straha kad sam ugledala Damiana ispred sebe. Stajao je nezaintresovano naslonjen na ivicu od vrata.
- Došao sam da sklopimo primirje.
Njegov glas je delovao smirenije i imala sam utisak da bar ovaj put nema smrtne opasnosti , ali neki drugi vid poniženja sigurno ima.
Refleksno sam pokušala da zatvorim vrata. Zadržao ih je. Jednostavno neće otići dok mu ne dosadim, pomislila sam u sebi.
Sela sam na radni sto i pravila se da čitam knjigu, kako bi shvatio da treba da me ostavi na miru i ode.
Oteo mi je iz ruke i bez imalo obraza se bacio i protegao na moj krevet. Zakolutala sam očima. Morala sam da iskontrolisem ljutnju koju on očigledno želi da izazove kod mene. Kao da već ne zna da ga mrzim! Pokušao je da me ubije!
- Kako čoveka pretvoriti u vola? Umirao je od smeha prelistavajuci knjigu koju mi je preoteo iz ruku. Ovo je sprdnja! Ne mogu da verujem kakve vi gluposti učite?
- Mislim da je prava reč seronja. Prokomentarisala sam. Zapravo. Pretvarala sam se da razmišljam. Već imamo jednog, tako da štap nije ni potreban.
Dodjavola! Ja i moj glup jezik. Sad će me definitivno ubiti.
- Ti to meni? Ustao je i krenuo prema meni. Već sam zadrhtala i uplašeno skočila sa stolice.
- Ljuta si, zar ne? I to je neki vid emocije. Prokomentarisao je posmatrajući me sa osmehom. Koliko ga samo mrzim! Zašto jednostavno ne mogu da ga izbacim iz sobe. Zato što se možda nalazi u njegovom glupom dvoru. Uostalom, ne sme biti ovde. Možda to i želi? Da ga vide i da mene kritikuju, možda i muče zbog toga. Bolje da sama odem iz ove sobe. Besno sam se zaputila prema vratima. Uhvatio me je, okrenuo prema sebi i pribio uza zid.
- Znaš da te nikad ne bih pustio da padnes! Izustio je, dok su njegove oči očajnički tragale za mojim.