Igra Emocija

Četvrto poglavlje

Evo ga i nastavak. Malo sam ubrzala zbog Vas. Hvala puno na podršci. Mnogo mi znači, i previše! Javljate utiske. Nadam se da će Vam se dopasti :)

Osećam ruke koje miluju moju kosu. Svež vazduh mi para nozdrve. Kao da me je svetlost obasjala. Ovo mora da je raj. Polako otvaram oči i razaznajem Adamov lik. Sigurno sam u raju!
- U redu je. Dolazi sebi. Idi, donesi joj vodu. Njegove oči me čudno posmatraju. Shvatam da ležim na betonu i ne mogu da se setim kako sam ovde dospela.
- Šta se desilo? Tiho pitam. Prisećam se polako i imam osećaj da ću se opet onesvestiti, ali ne od bola, već od Adamove blizine.
- Onesvestila si se. Da li ti se to dešavalo ranije ? Upitao me je dok je spretno držao ruke oko mog struka, kako bih se podigla.
- Ne. Nikad mi se to nije desilo.
Ustajem, i vidim da oko nas nema nikoga. Gde su svi otišli? Do malopre je arena bila prepuna.
- Ovo je Damianovo maslo. Trebao sam pretpostaviti. Adamovo lice prekri lukav osmeh.
- Ne razumem. Stvarno mi ništa nije bilo jasno.
- Za njega je sve ovo besmislena igra. Ti si bila način da pobegne odavde. Nikad se neće uozbiljiti.
- Ali kako? Kako.... je mogao. Htela sam da pitam. Ljutnja me je obuzela. U mom rečniku se nalazilo hiljadu psovki koje sam htela da izbacim iz sebe. Nisam smela, ne pred Adamom. I ne o njegovom rodjenom bratu.
-Malo ti je zahvatio mozak. Ne previše, ali dovoljno da se onesvestis. Ne boj, se biće sve u redu. Proklet bio. Mrzim ga! Kreten jedan. Idiot! Šta da me je ubio. Pa on nema mozga!
- Evooo!! Stiže voda. Iris spretno silazi niz stepenice. Ovaj za mene divan trenutak, prekida. Dodaje mi čašu i ja otpijam gutljaj.
- Sad moram da idem. Drago mi je da si dobro. Adam se odvaja od nas i polako odlazi. Vidimo se. Dodaje.
-Da li je on to upravo rekao vidimo se? Ne verujem svojim ušima. Vidimo se kao stvarno, ili samo kulture radi. Ma šta ja trabunjam.

-Namerno si to uradila, zar ne? Prekoran pogled Iris me trgnu.
- O čemu pričaš? Znatiželjno je posmatram.
- Ovo je bila jedna od retkih šansi da stupim u komunikaciju sa Damianom i ti si to upropastila. Uvek sve upropastis! Besna je. Njen glas drhti koliko je ljuta.
- Izvini. Nisam ja kriva što po prvi put u životu nisi bila ti u centru paznje! Viknem na nju i krenem prema izlazu.
- Molim! Ja sam u centru pažnje jer sam dobar učenik. Ti se samo blamiras!
- Zacepi Iris. Stvarno nekad zna da pretera i umislja gluposti.
- Ponekad se zapitam da li si mi uopšte sestra. Takvog retarda naša porodica nije gledala! Ovo je zabolelo. Toliko da nisam imala snage da joj se vratim i pobijem se sa njom. A zaslužila je.
- Ines.. Izvini, znaš da nisam tako mislila. Sigurno se pokajala.
- Ostavi me na miru. Izustila sam.
Stigle smo kući. Razdvojeno. Odmah sam otišla u krevet. Bila sam tužna.
Ubrzo je i svanulo.
Sele smo da doruckujemo. Svi smo ćutali. Majka je znala da ne pričamo, ali ovaj put nije htela da se meša. Neugodnu tišinu prekinulo je kucanje na vratima.
Majka nas je upitno pogledala i zaputila se prema vratima. Ko bi mogao biti ranom zorom. Na vratima je stajao vojnik. Učtivo joj je predao kovertu.
- Stiglo je pismo.. Drhtavim rukama ga je otvorila. Samo da nije rat, preklinjala sam u sebi. Od njegovog visocanstva! Uzviknula je.
- Kako je to moguće?! Nije ni bilo takmičenje. Iris je skakutala oko majke. Sigurno su birali po ocenama. Ubrzali su proces! Uzbudjenost na njenom licu bila je nenormalna.

" Poštovani,

Na osnovu dobijenih rezultata iz instituta ' Power' velika nam je čast da Vas obavestimo da će se dana 22.08.1999. godine našem dvoru pridružiti Vaša kćer.....
- Ines Wudson. Molim! Sigurno nije dobro pročitala. Mora da je neka greška. Mora biti greška!