Igra Emocija

Sedamnaesto poglavlje

Jak vrisak iz dna moje duše me rastrgnu. Budim se uplašeno, dok se graške znoja slivaju niz moje lice. Okrećem se na sve strane , da bih se uverila da sam u sobi. Linda preko puta mene spava. Osećam blago olakšanje dok rukama prelazim preko znojavog cela.
To je prokleti san Ines. Odvratni glupi san. Ponavljam ove reči kao mantru u sebi.
- Zar ćeš dozvoliti da taj san postane stvarnost? Grub šapat mi uvuče jezu pod kožu.
- Ko je to!? Uplašeno skacem iz kreveta, dok osećam da ću da propadnem kroz tvrd patos.
- Recimo.. Da sam tvoja podsvest. Njegov odgovor mi potvrdjuje da ne haliciniram i da je itekako prisutan.
Refleksno pratim pogledom sa koje strane glas dopire.
Njegov prizor mi rasplamasa um. Prilazim ćošku zida, dok osećam da njegova senka ide prema meni. Rukama prekrivam lice, u nadi da opet sanjam i da ću se probuditi. Osećam njegovu blizinu, dok se sobom širi miris magle.
- Odlazi! Rukama prelazim preko njega, shvatajući da je duh.
- Linda! Linda! Glas mi drhti, dok sklopljenih očiju vristim njeno ime. Linda ne reaguje.
- Ne brini. Tih šapat je kraj mog uveta. Za razliku od tebe ona ima lepe snove.
Sanja raj. Hladna vlažnost umesto njegove ruke mi zamaza lice.
- Šta želiš od mene! I dalje sam scucurena u ćošku sobe.
- Biću jasan. Njegovo telo dobija prirodnu boju, ali i dalje nije fizički prisutan. Obučen je u crno. Želim da Damian izgubi moći.
Njegove reči mi se zarivaju u grudi dok osećam bol u plućima.
- Pomoći ćeš mi zar ne? Tiho izgovara, dok ja skamenjo slušam.
- Nikad! Nekako procedim, čekajući propast.
- Da pojednostavimo. Ispricacu ti jednu priču. Njegov glas je smireniji, kao da moje reči nemaju nikakvog uticaja.
Nekada davno postojala mala devojcica po imenu Linda. U tom trenutku Linda ustaje iz kreveta, oči su joj otvorene,ali nije prisebna. Linda je imala srećno detinjstvo. Majku koju je volela najviše na svetu.
Moja soba se pretvara u šumu, dok njegova priča postaje stvarnost.
- Njena majka je umrla vrlo mlada, i ostavila je kao siroče.
Moj pogled prati Lindine pokrete koji idu prema svetloj silueti u obliku žene u beloj haljini.
- Majko! Njeno ozareno lice trči prema senci koja stoji na ivici litice.
- Linda ne idi!!! Ne slušaj ga!! Bezuspešno pokušavam da se pomerim, dok posmatram Lindu kako ide prema provaliji.
- Mislila je da je njena majka čeka tamo. Nije znala da mesecari. Potrčala joj je u zagrljaj.
- Prestani! Samo prestani! Padam kolenima na pod, dok rukama jako obuhvatam uši.
- Nije znala da trči u smrt.
Lindin vrisak odjeknuo je šumom. Njeno telo nestalo je zajedno sa njegovim rečima.

*****

- Nikad ne znaš ko je sledeći.. Njegov glas nestaje sve tiše i tiše.

- Neeeeee!!
Hladne ruke su na mom licu. Moji obrazi vreli kao zar polako mrznu.
- Damiane! Grlim ga posmatrajuci njegovo prisustvo.
Njegovo telo je suzdrzano, ne uzvraća zagrljaj.
- To je bio samo košmar Ines. Nevoljno izgovara. Ne želim da ga ispustim iz zagrljaja. Ova hladnoća mi je potrebna kao vazduh koji udisem.
- Delovao je stvarno. Nekako uspevam da izustim.
- Sve ovo što se dešava, zajebano je. Skida moje ruke sa sebe. Ti i Adam. Ines, Jebote! Njegov stisak postaje jači.
Ti moraš biti moja! Njegove tamne oči me streljaju zarivsjuci se u moje podnožje.
- Biću Damiane, Želim to. Sapucem gledajući njegovu hladnu reakciju.
Njegovo telo se naslanja na jastuk. Moja glava pada na njegove grudi. Otkucaji njegovog srca su ubrzani, dok osećam njegovo otežano disanje.
- Preguracemo ovo. Strpicemo se... dok ne bude gotovo. Njegov glas postaje blaži.
Rukom blago zahvatim njegov vrat. Imam nenormalnu potrebu da ga dotaknem. Hvata je i vraća na stomak.
- Rado bih te pojebao. Grubo izgovara. Ne mogu dok mi je slika tebe i Adama u glavi. Nevoljno izdahuje.
- Ne smeš ga više poljubiti!
O drugim stvarima neću ni da mislim! Ispravlja me nabijajuci svoje besne oči prema meni.
- Znaš da nisam sa njim sopstvenom voljom! Ljutito uzvracam. Moj pogled kruži sobom i zaustavlja se na Lindinom krevetu. Prazan je.
- Gde je Linda? Preplašeno izgovaram. Strah me obuze dok se prisećam košmara.
- Sa Trevorom je. Damianove hladne ruke, hvataju moj struk, koji burno reaguje.
- Moram da se uverim da je kod njega. Moje oči sa nenormalnim ozbiljnošću posmatraju Damiana.
- Do djavola Ines. Nevoljno zamahuje rukom, dok ja izlazim iz sobe.
Ulazim u Trevorovu sobu, i vidim ga kako spava.
- Trevore.. Trevore! Nervozno ga drmusam, dok ne vidim da se njegove oči polako otvaraju.
- Gde je Linda.? Moje oci su raširene,posmatrajuci njegovu zbunjenu reakciju.
- Zar nije kod tebe? Trevor nervozno izgovara.
Uplašeno trčim prema izlazu. Damian i Trevor me nemo prate.
- Linda! Linda! Trčim kroz šumu dozivajuci je. Trevor mi se pridružuje takodje dozivajuci njeno ime.
Nakon nekoliko koraka, primećujem dobro poznatu liticu. Molim te da nije to! Molim te da košmar nije istinit! Priblizavam se provaliji, i naginjem svoj pogled prema dnu. Osećam da ću da padnem posmatrajući taj strašan prizor, ali me Damianove ruke zaustavljaju. Okreće mi glavu , naslanjajuci je na svoja ramena.
Lindino smrskano telo je jedva vidljivo na dnu provalije.

Pazi šta sanjaš. Možda se ostvari.