Hope dies last

Chapter six/ Nightmare

Bilo je tako mirno i tiho. Neuobičajeno tiho. Čak se nije čuo ni cvrkut ptica. Vjerovatno radi guste magle. Počela sam koračati i onda shvatila da sam bosa. Trava je bila mokra i vlažila mi gola stopala. Nisam mogla prepoznati mjesto na kojem sam se nalazila. Gledala sam oko sebe, no ništa nisam vidjela. Jedino što sam uspjela vidjeti su vrhovi visokih stabala koji su stršili izvan guste, sive zavjese. Zatim sam čula korake koji su dolazili sa moje desne strane. Refleksno sam se okrenula u tom smijeru i počela oštro treptati kako bih razabrala siluetu koja mi se približavala. Bio je čovjek. Kosa mu je bila razbarušena, a lijeva ruka mu je bila u džepu. Hod. Hod me je podsjećao na mog oca. Počela sam još jače treptati i shvatila da to JESTE moj otac. - Tata? - upitala sam zbunjeno dok sam mahala rukama kako bih rastjerala maglu oko sebe, samo, bez ikakvih rezultata. Uzbuđeno sam disala. Da li je to zaista moj otac? - Tata? Jesi li to ti? - još jednom sam mu se obratila očekujući odgovor. Nestrpljivo sam lupkala nogom od mekanu travu. - Da dušo, ja sam. Dušo, vjeruješ li mi? - čula sam poznati baršunasti glas i ukipila se u mjestu. Htjela sam se pomaknuti, ali noge nisu slušale. Njegovo pitanje? Vjerujem li mu? - Tata, šta se dešava? Zašto si me to pitao? - glas mi je pukao i nisam više mogla ništa izgovoriti. - Da li mi vjeruješ? - ponovio je svoje pitanje ne obazirući se se na moje. - D-da. - zamucala sam. - Onda trči! Bježi odavde! Bježi! - rekao je oštrim, ali brižnim tonom glasa. - Zašto? Šta se dešava? Tata? Odgovori mi! - počela sam paničariti jer mi nije odgovarao. Nekoliko trenutaka kasnije začuo se glasan prasak. Pucanj. Širom sam otvorila oči, a srce mi je lupalo tako jako da sam čula kako snažno kuca. Vidjela sam svog oca kako pada na koljena i bolno stenje. Pokušala sam vrisnuti, ali vrisak je zastao u mom grlu i počeo me gušiti. Pokušala sam još nekoliko puta, ali svaki put bilo bi sve gore i gore. Zaostali vrisak toliko me je gušio da sam halapljivo udisala zrak u pluća. Dotrčala sam do tate. Okrenula sam ga i ugledala gustu, toplu, crvenu tekućinu rasprostranjenu po njegovim prsima. Panično sam okretala glavu i gledala okolo ne bi li se ko pojavio i pomogao nam. - O Bože. Tata, sve će biti uredu, ja ću... - prestala sam govoriti, kao da je nestalo tona. Otac me je gledao svojim bržnim smeđim očima. S naporom je podigao ruku i stavio je na moj obraz. Nježno mi je gladio obraz dok su se suze slijevale niz njih. - Nemoj plakati, Princezice moja. Tata je dobro. Moraš mi nešto obećati. Možeš li? - oči su mu suzile i i dalje je gladio moj obraz. Duboko sam udahnula. - N-aravno tata. Šta god ti želiš. - jecala sam i uhvatila ga za ruku kojom je gladio moj obraz. - Obećaj mi da nikada nećeš odustati. Da ćeš biti hrabra. Obećaj mi da ćeš paziti na sebe i da nećeš žaliti. Obećaj mi to. - oklijevala sam nekoliko sekundi jer mu to nisam mogla obećati. Nisam mu mogla obećati da neću žaliti. Oh, kako ću samo žaliti. No, morala sam. To je on htio. - O-obećajem tata. - pogledao me je u oči, zadnji put i onda je život napustio njegovo tijelo. Počela sam još više plakati. Položila sam glavu na njegova krvava prsa i teški jecaj sišao je sa mojih usana.

-Ne! - čula sam vrisak i onda se naglo uspravila u sjedištu aviona. Bila sam oblivena hladnim znojem i osjetila sam suze koje klize niz obraze. Pokušavala sam doći do zraka. Gledala sam oko sebe i vidjela da niko ne gleda u mene. Glupa, noćna mora! Harry se uplašeno pridignuo. Probudila sam ga. - J-Joyce! Šta je bilo? - uznemireno je gledao u mene. Razgoračio je oči. Mogu misliti kako sam izgledala. - Ništa Harry. Samo noćna mora. Sad sam dobro. - Bože, kako si me prepala. Huh. - ispuhnuo je i onda se opušteno naslonio na sjedalo. I ja sam se naslonila i počela ravnomjerno disati. - Jesi sigurno dobro? - čula sam Harryev zabrinut glas. - Dobro sam Harry, zaista. - Okej. - očito je shvatio da me treba pustiti malo na miru pa je ušutio. Otkud, pobogu, sad ovo? Nikada dosad nisam sanjala smrt svog oca. Moguće da je ovo samo od bolnih uspomena vraćenih u život. Ali zašto smrt? Zašto ne samo odlazak? Smrt jeste odlazak na neki način, ali moj otac nije umro, on nas je samo napustio. Toliko toga mi se vrzmalo glavo.Ž

*****

Sjedila sam zatvorenih očiju odmarajući se dok sam slušala Beyonce, Run the world. Uvijek sam volila plesati uz tu pjesmu jer je tako ritmična. Nisam puno razmišljala. Trudila sam se da mi misli ne prolaze glavom, da se fokusiram samo na pjesmu koja je odzvanjala u mojim ušima, no nije mi baš uspijevalo. Razmišljala sam kako Harry u meni budi onu djevojčicu prije 14 godina koja je veselo skakutala po livadi na vrhu planine. Poznajemo se tako kratko, a izmamio mi je toliko osmijeha na lice koje niko nije vidio već duže vrijeme. Polako sam otvorila jedno oko i kroz guste, crne trepavice pogledala u Harryevom pravcu. I on je gledao u mene. Nasmiješila sam se na što je on odgovorio jednim od svojih najsavršenijih osmijeha. Ponovo sam zatvorila oko i počela tiho pjevušiti. Čula sam Harrya kako se tiho smijuljio. Kucao je neku poruku. Možda dečkima? Ili curi? Možda Harry ima curu. Neku prelijepu plavušu sa dugom ravnom kosom i prćastim nosićem, plavim očima i tankim punijim usnama. Da jeste imao curu, sigurno je bila ljepša od mene. Skupila sam svu hrabrost i dostojanstveno upitala. - H-Harry? Da li ti možda... o-ovaj.... mislim... pitala sam se, da li ti...imaš curu? - toliko o dostojanstvu. Tupavo se osmijehnuo i okrenuo se prema meni. - Zašto pitaš? - zatekao me je nespremnu. Mogao je fino odgovoriti. Šta da mu sad kažem? - Pa.... onako, bezveze, zanima me. - spustila sam glavu i zarumenila se. - Nemam. Čekam onu pravu. - rekao je nekako tužno i spustio glavu. Osjetila sam da postoji nešto više od toga da čeka pravu. Teško je uzdahnuo. Čekala sam da nastavi. - Mediji su stvorili pogrešnu sliku mene. Mislim, predstavljaju me kao ženskaroša i momka koji koristi cure samo za jednu noć, koji je bio sa mnogo žena, da mu nijedna nije važna. Ali to nije istina. Zapravo veoma poštujem žene. Čekam pravu djevojku koju ću u potpunosti razmaziti i s kojom ću biti spreman provesti ostatak svog života. - tužno je pričao. Znala sam kako mediji mogu biti okrutni. Izluđivaju slavne ličnosti. Znam da Harry nije takav kakvim ga predstavljaju. Vjerujem mu. I divno je od njega što je tako pažljiv. Blago sam se osmijehnula i krenula rukom da mu dotaknem rame, no u posljednjem času sam je privukla sebi. - Vjerujem ti Harry. Znam da nisi takav. - izdahnula sam i uputila mu ohrabrujući pogled. Nešto mi je palo na pamet. Da li snovi ostvaruju? Tačnije, da li se NOĆNE MORE ostvaruju. Šta ako mog oca zaista upucaju? - Harry? - okrenuo se prema meni. - Da? - Mogu li te nešto pitai, ali da mi se ne smiješ? - Reci. - ugrizla sam se za donju usnu i zaustila. - Da li ti misliš da se snovi ostvaruju? - gledala sam ga sa sumnjom u očima. Ništa nije odavalo na njemu da će se nasmijati. Bio je savršeno ozbiljan. - Hmmm.... ne znam, možda. Zavisi koliko to želiš. - Ali ja to ne želim! Ne želim da se ova noćna mora ostvari! - brecnula sam se. - Onda se neće ni ostvariti. - osmijehnuo se i okrenuo. - Hvala Harry. - rekla sam sebi u bradu, ne znam da li me je čuo. Taman kad sam skupila dovoljno hrabrosti da ga dotaknem desio se trzaj. Kao da je zemljotres. Ali, pobogu, u avionu smo. Avion se počeo još više tresti. - Šta je sad ovo?! - derala sam se kako bi me Harry čuo jer su ljudi počeli nekontrolirano vrištati. Šta se ovo dešava?

____________________________________________________________

Hvala svima koji čitaju ovu priču. Stvarno se trudim da lici na nesto i da budete zadovoljni. Hvala na jos jednom <33333