Hope dies last

Chapter ten/ My hero

Harry's P.O.V. (point of view)

- Joyce?! Joyce?! Otvori oči! Molim te, otvori oči! – vikao sam, prestrašen. Držao sam joj glavu dok joj je iz rane na potiljku tekla krv. Nisam mogao vidjeti da li diše. Bio sam izvan sebe i nisam mogao razumno razmišljati. Mozak mi uopšte nije funkcionirao, samo mi je jedna misao plutala glavom, moram je spasiti! Nisam mogao dopusitit da je sad izgubim. Ne kada sam napokon ostvario neki odnos s njom i kada mi je neočekivano ušla u život i osvježila ga. Suze su mi se gomilale u očima dok sam je gledao kako bespomoćno i mirno leži. Sve mi se mutile te sam stisnuo oči i pustio suze ta poteknu noz moje lice. Pognuo sam glavu i plakao.

Nisam ni primjetio da je Elma još uvijek tu. Trebala je već odavno izaći. – Što ti radiš tu? Zašto nisi izašla? – upitao sam rastreseno. – Ta cura mi je spasila život. Moram joj se nekako odužiti, a to će biti što ću ostati ovdje i pomoći ti da je izvedemo napolje. – rekla je odlučno, a oči us joj se punile suzama. – Koliko je već prošlo vremena? – Zaista ne znam. Možda više nego što mislimo. – izdahnula je i pogledala kroz prozor. – Došla je hitna pomoć, kao i policija i vatrogasci. Znači da smo već dugo ovdje. – ugrizla se za donju usnu i namrštila. Joyce je već predugo u nesvijesti, a ne mogu je iznijeti jer me strašno boli ruka. – Moramo je nekako izvući Elma, samo ne znam kako. Ruka me ubija. – bacio sam pogled prema svojoj lijevoj ruci koja je krvarila u potocima. Dobro, ne baš potocima, preuveličavam, uglavnom je krvarila.

Ljudi iz hitne pomoći ušli su avion... tačnije rečeno, u ono što je ostalo od njega. Izvlačili su preživjele putnike napolje što su brže mogli jer će se avion svakog trenutka zapaliti. Do nas su došla dva medicinara tridesetih godina. Obojica su imala kratko ošišanu, poput ugljena crnu kosu. Uopšte ih nisam razlikavao, u mojim očima bili su u potpunosti isti, jedino sam ih mogao razlikovati po boji očiju. Lijevi je imao plave oči, a desni zlaćano – smeđe. – Što se ovdje desilo? – upitao je lijevi. – Pala je i udarila glavom od vrata. Poprilično krvari. – rekao sam ne skidajući pogled sa Joyce. Palcem sam joj gladio obraz. – Dođi, izvest ću te van. – rekao je desni i uhvatio Elmu za nadlaktice i nježno je podigao. Obgrlio ju je jednom rukom i krenuo prema izlazu, valjda. Elma je okrenula glavu u mom smjeru. – Bit će ona dobro. – usne su joj zatitrale i medicinar ju je izveo napolje. Za njim je došao neki drugi, plave kose. To je dovoljan opis. – Jesu samo oni ostali? – rekao je vidno iznerviran ovom situacijom. Bio je mlad i očito mu se nije sviđao ovaj posao. – Da John, još samo oni. – rekao je crni medicinar ošinuvši ga prijekornim pogledom na što se ovaj odmah uozbiljio i pritrčao nama. – Dođi mali, izvest ću te van. – rekao je plavi podrugljivo se nasmiješivši. – Nećeš me ti sigurno voditi van! – ljutito sam mu uzvratio. Ovaj mi se uopšte nije sviđao. – I nemoj me nazivat malim. – prosiktao sam kroz zube. Uhvatio me je za nadlakticu i rub majice i grubo vukao, no nisam se htio podići. – Ne! Neću izaći odavde bez nje! Pusti me! Rekao – sam – da – me - pustiš! – otrgnuo sam njegove ruke sa sebe i gotovo zarežao. Bio sam lud. Nisam htio napustiti Joyce. Drugi medicinar mi je stavio ruku na rame. – Ja ću se pobrinuti za nju. Izvest ćemo je van, ali prvo moramo izvesti tebe. Hajde. – odmahnuo ja glavom prema mlađem medicinaru i dao mu znak da se upristoji. – Dobro, samo molim vas požurite. – ustao sam i krenuo prema izlazu, sam, dok je plavi išao za mnom. Izašao sam na svjetlo dana. Bilo je znatno toplije nego u Londonu. Zapuhnuo me je topli povjetarac i škakljao mi lice. Lokne su mi letile na sve strane, pa sam ih morao popraviti. Medicinari su dotrčali do mene i pomogli mi da sjednem. Čistili su mi rane, a imao sam ih mnogo. Nisu bile posebno duboke, tek nekoliko posjekotina. Lijeva ruka mi je bila cijela prekrivena krvlju. Jedino je ta posjekotina bila pomalo kritična. Dok su prelazili alkoholom preko nje, bol mi je strujala cijelom tijelom i svaki put bi se napeo i stisnuo zube da ne bi urlikao. – Od šta si se posjekao? – upitao me je medicinar koji je čistio ranu. – Nemam pojma, nisam uopšte obraćao pažnju gdje idem, samo mi je bilo bitno da dođem do nje. Vjerovatno sam se posjekao od neki metal. – Da to sam i ja mogao pretpostaviti. Ovo će malo peći. – rekao je i počeo mi sipati neku žutu tekućinu na ranu. Nije malo peklo, peklo je kao sami vrag. Grizao sam se za usnu, mislim da je prokrvarila jer sam osjetio okus krvi u ustima. – Je li ti to djevojka? – upitao me je, očito da bi mi skrenuo misli. Malo sam razmislio. Naravno da mi nije djevojka, poznajem je tek nekoliko sati. – Samo jako dobra prijateljica. – izdahnuo sam. – Jako dobra... – ponovio sam. – Čini se da ti puno znači. – rekao je medicinar i bacio krvavi oblog u kantu. Zamotao mi je ruku u gazu, potapšao me po ramenu i nasmiješio se. – Da, puno mi znači. – rekao sam i nisam mogao spriječiti mali smiješak na svom licu misleći na Joyce.
Prošlo je već nekoliko minuta, koje su se činile kao čitava vječnost, a medicinar još uvijek nije izlazio sa Joyce. Nervozno sam lupao nogom od pod i čekao, čekao. Odjednom pred mojim očima stvorila se žarka, narandžasta boja prošarana sivim. Razrogačio sam oči od užasa. Avion je eksplodirao, a Joyce nije izlazila. Samo sam se podigao i počeo trčati prema avionu. Medicinar je izašao iz njega crn od pepela i gledao me sa sažaljenjem i strahom. – Žao mi je, ali nisam je uspio izvući, ja... – oči su mu suzile, ali nije me bilo briga. Uhvatio sam ga za kragnu i unio mu se u lice. – Ako umre, ti ćeš biti kriv. – prosiktao sam i pustio ga, te uletio u već napola izgorjeli avion. Sve je bilo crno, a vatre je bilo posvuda. Tražio sam pogledom mjesto na kojem sam bio prije nekoliko minuta, pored Joyce. Ona je bila dar s neba, anđeo. I dalje ne shvatam čime sam je to zaslužio, šta sam uradio pa sam nagrađen. Bila je nešto najbolje što mi se desilo u posljednjih nekoliko mjeseci. I nije zaslužila da ovako umre, ne nakon svega što je proživjela.