Hope dies last

Chapter three/ Harry Styles

Naslonila sam glavu na prozor i tiho jecala da me niko ne bi čuo. Onda bi se svi počeli okupljati oko mene, pitati me šta mi je samo iz pristojnosti, sumnjam da bi moji problemi ikoga iskreno zanimali. Plakala sam i slušala stjuardesin glas koja je govorila da uskoro polijećemo, kad sam u pozadini čula neki dublji muški glas, mlađi. Obraćao se meni. - Izvini, mogu li ovdje sjesti, neko je sjeo na moje mjesto, a sve je puno pa... - u tom trenutku sam se okrenula prema njemu i susrela se sa najljepšim parom smaragdno - zelenih očiju i kovrdžavom kosom. Nekoliko sekundi smo se gledali, a ja sam bila suznih očiju i uplakana, krasno! Otvorio je usta i nekoliko puta nešto krenuo reći i onda je napokon uspio. - Bože, pa ti plačeš! - Bingo! - rekla sam pomalo sarkastično ni sama ne znam zašto, samo je pokušao biti fin, no ja se moram uvijek ponašati odvratno.
- Pa šta se desilo? - još uvijek je bio tobože zabrinut za mene. - Daj molim te, koda bi to tebe zanimalo, i šta ja tebi imam govoriti svoje probleme!! - izedarala sam se na njega bez ikakvog razloga. Ali jednostavno me nervira kada me ljudi zapitkivaju nešto, a znam da ne rade to zato što im je stalo do mene. - Oprosti što sam pokušao biti uljudan! - pogledao me hladnim pogledom, vidno uvrijeđen. Stajao je tamo bespomoćno i tragao za nekim praznim mjestom, iako ih nije bilo. Bilo mi ga je žao. - Oprosti ti. Ne znam šta mi je. Pokušavaš biti ljubazan, ali ja ti to ne dopuštam. Oprosti, sjedi ovdje slobodno. - rekla sam mirnijim tonom glasa. Okrenuo se te mu se kut usana blago podignuo. Stavio je torbu u onu šupljinu i sjeo pored mene. Nekoliko minuta smo sjedili šutke i povremeno bi pogledali jedno drugo. Malo sam se smirila, obrisala oči i obraze od suza i pružila mu ruku. - Joyce Meyer. - pogledao je moju ruku, onda oči, pa opet ruku i zatim je stisnuo moju ruku. Stisak je bio ni lak ni snažan, nego između, baš onako kako treba. Kada je dotaknuo moju ruku... srce mi je poskočilo. Osjetila sam trnce po cijelom tijelu, neku neobičnu toplinu i ushićenost, uzbuđenje, a u trbuhu su mi se probudili neki čudni osjećaji. - Harry Styles. - rekao je svojim dubokim glasom od kojeg su me opet prošli trnci. Osjetila sam kako sam blago zadrhtala. Mislim da je i on to osjetio. - Je li ti hladno? - Nije. - u ušima mi je opet odzvonilo njegovo ime. Harry Styles. To je on! Onaj kojeg mi je stjuardesa spominjala. Samo, ko je on zapravo? - Čekaj...Ti si neka slavna faca, je li tako? - nasmijao se, kao da je očekivao ovu rekaciju. - Da, taj sam. - sad se nasmijao tako da su mu se oba kuta usana podigla i razlila u prekrasan osmijeh, a u obrazima su mu se pojavile rupice. Bio je prekrasan kad se smije. No, umišljen je. Očito misli da je iznad svih. - Hej, ne budi umišljen! Zapravo nisam imala pojma da postojiš dok mi stujardesa nije spomenula tvoje ime prije par minuta. - zakolutala sam očima da mu dam do znanja da mene neće praviti budalom. Osmijeh mu se nije skidao sa lica. Očito ga je sve ovo zabavljalo. - Oh, pa onda moramo to ispraviti. Znaš li čime se bavim? - Ne. Čime se baviš? - Okrenuo se prema meni u sjedalu i pripremio se za objašnjavanje. - Ja sam poznati pjevač iz boybenda One Direction koji je poznat širom svijeta. Sa mnom su još četvorica dečki. - Izvadio je svoj novčanik i počeo mi pokazivati slike nekih dečki koji su isto tako prelijepi. - Ovo je Louis Tomlinson. - pokazao mi je na jednog dečka sa gušćom smeđom kosom i majicom sa prugicama. Djelovao je veoma ozbiljno. - Ovo je Niall Horan. - sada mi je pogled doletio do plavokosog dečka sa prekrasnim plavim očima kao u anđela. Bio je tako sladak, k'o medić. - Ovo je Zayn Malik. - prstom mi je pokazao dečka sa gustom malo dužom crnom kosom koja je stršila prema gore, malo tamnijeg tena, sa snenim smeđim očima. - I, ovo je Liam Payne. Zovemo ga Dady Directioner zato jer pazi na nas ostale. - nasmijao se i pokazao mi dečka sa kratkom frizuricom smeđe boje i prekrasnim crtama lica. No, najviše mi je u oči zapala smeđa mrlja na njegovom vratu. Na izgled je bio baš simpatičan. - Osvojili smo srca mnogih djevojaka, a one sebe nazivaju Directionerkama. Ima tu i momaka hehe. Eto to je ukratko ispričano. - spremio je novčanik u zadnji čep traperica i naslonio se na sjedalo. Prvo što sam pomislila je... - Nosiš slike svojih...kolega iz benda u novčaniku? - podigla sam jednu obrvu i malo otvorila usta. - Da, šta je tu čudno. Pa mi smo kao braća. Oni su mi praktički druga obitelj. Ne znam kako bih sve ovo izdržao da oni nisu zajedno sa mnom. - i dalje sam držala podignutu obrvu. - Meni je to čudno. - Ok, tvoj problem. - slegnuo je ramenima i naslonio glavu na naslonjač. I ja sam je naslonila kad se opet okrenuo prema meni. - Koja je tvoja priča? - Molim? - Mislim, šta ti radiš? Zašto ideš u LA? Gdje ti je obitelj, zašto si sama? I zašto si maloprije plakala? - Imaš još neko pitanje? Mislim, ne želim te prekidati dok ne završiš. - zakolutala sam očima i izvadila iPhone i slušalice iz torbe. - Zašto se tako ponašaš? - e sad sam se već iznervirala. Lika prevište toga zanima. - A kako se ja to ponašam? - Tako...hladno. - Hmmmm... da razmislim... pa nije svakome život savršen kao tebi, Umišljeni. - Pa zato te i pitam šta ti je. Bit će ti lakše ako mi kažeš, a ja neću nikome reći. - malo sam oklijevala, ali me je njegov pogled začarao. Intenzivno me je gledao u oči, nije skretao pogled, tako da sam mu morala reći. - Pa, može se reći da imam obiteljskih problema. - I odlučila si da bježiš od kuće, ni manje ni više nego u LA. - Ne bježim već... - ma koga ja to zavaravam, naravno da bježim. Kukavički sam pobjegla i ostavila svoju sestru u kandžama one nemajke. Oči su mi se opet napunile suzama pri pomisli na Anne. Duboko sam udahnula da ne bih opet zaplakala. Harry je svoju ruku nježno položio na moju koju sam držala na krilu. Brižno i tužno me je pogledao u oči. - Reci mi molim te šta ti je. - gotovo je šapnuo. Podigla sam pogled, a oči su mi bile toliko suzne da mi se sve zamaglilo. Stisnula sam oči i suze su potekle niz obraze. Pogledala sam Harrya koji još uvijek svoju ruku držao na mojoj. Spustila sam pogled prema dole i onda je maknuo ruku. - O-oprosti. - Nema veze. - uspjela sam procijediti kroz suze. - Dobro, kad već inzistiraš da ti sve kažem, reći ću ti. Ionako nemam šta izgubiti.

I tako sam mu počela prepričavati svoj „divni" život.