Nightmare

Gdje je Ashley?

Jason's P.O.V 

"Jesi li spremna Ashley? Vrijeme je,imam obaveza kasnije!" 

"Sačekaj jebote oblačim se!"   Mislim da nas pola New Yorka čuje koliko urlamo. Uvijek se dugo zadrži,pa nekada i duže od pola sata  oblačeći se. Kao da ide na Chanelovu modnu pistu u Parizu a ne u šumu gdje ću je  vidjeti samo ja,kukci,ptice,vjeverice i zečevi. Možda i krtice kojih se boji više nego ičega. Na jednu je slučajno stala pa je nogu prala siguran sam i duže od sat ipol. Ludica...

"Ubrzaj molim te."  Postaje mi dosadno,a i nemam puno vremena. Danas mi je na popisu stvari za uraditi nečije ubistvo. Ako Ashley sazna za to,to ubistvo će onda biti moje,a ne jednog političara. 

"Spremna sam." Rekla je te stala ipred mene očekujući da kažem nešto vezano za njezin izgled.  Odmjerio sam je ali nisam ništa rekao. 

"U redu,polazi sada."  Rekao sam već odlazeći prema vratima dok je ona stajala nepomično spremna  da se pobuni.  

I evo ga...Podignuo sam kažiprst u zrak te klimnuo glavom kako bih bio sigurtan da je njezina pobuna počela. 

"A da možda kažeš kako izgledam?"   Pošto je skontala da njezinom bunjenju ne dajem nikakvu pažnju krenula je za mnom. 

"Ne."  Odbrusio sam joj.

2U redu." Izašla je te jako zalupila vratima što sam i očekivao. 

"Znaš malena,nema razloga da budeš ljuta. Mislim da si do sada i skontala da za mene uvijek izgledaš predivno. Tako da nekada ni ne moram da ti kažem što mislim."  Prišao sam je te je zagrlio dok smo hodali prema samoj sredini šume. Poljubila me je u obraz.  Stvarno Ashley? Sada je red na mene da se bunim.

"Hej! Samo obraz?2  Upitao sam na što sam od nje dobio mali poljubac u usne. 

"Izvini." Rekla je  nastavljajući nježno da me ljubim,sekund kasnije ti nježni i mekani poljupci  su se pretvorili u  teško žvaljenje.  Odmaknuo sam se od nje ali još uvijek sam je držao oko struka. 

"Želiš li da danas imaš živu metu?"  Mislim da je pravo vrijeme da joj meta bute netko ko ima srce i krv. 

"Molim?!"  Znao sam da će je ovo prestrašiti,ali jebiga. 

"Pitao sam te želiš li da ti meta bude netko ko diše,netko sa srcem." 

"Ti se šališ? Na koga tačno misliš?"  Počinje da paniči. 

"Zec." Slegnuo sam ramenima te pogledao u zečeve nedaleko od nas.  Odmaknula se od mene kao da sam vatra koja se sprema da je proguta. 

"Nema šanse da ubijem nekog malog nevinog zeku." 

"Ne bih baš rekao da je nevin. Čekaj zar ti ne mrziš životinje?" 

"Mrzim,ali daj ih samo pogledaj. Zar nisu preslatki?  I ti bi jednog da ubiješ?"  Samo sam tupo klimnuo glavom te izvukao pištolj koji mi se nalazio ispod majice.  Uzeo sam ga,nategnuo te pucao u zeca u kojeg je do prije nekoliko sekundi  pokazivala prstom. 

"Da li si ti normalan?! Čovječe! Zašto si ga ubio?" Potrčala je prema njemu da pogleda da li je živ. Ljubavi od njega nema ništa,može samo postati obrok nekoj  finoj lisici. 

"Ubio sam ga kako bih ti pokazao da to uopšte nije teško." 

"I nije ti nimalo žao? Ti bezosjećajna kučko!" 

"Da li mi je žao kada ubijem  čovjeka koji je imao i ženu i djecu? Hajde pitaj me!" 

"Da li ti je žao?"