Nightmare

Imam plan...

Ashley's P.O.V

"Pa...Izgleda da je došlo vrijeme da i ti odeš." Šta sada radi? Sjedi i čeka ga? Šta god da radi neka mi ne nabija na nos smrt koja mi se svake sekunde sve više i više bliži. Bojim se. Ne smrti,već bola koji sam taj proces može da prouzrokuje.

Ovdje sam skoro mjesec dana,i svakim danom se iznova i iznova zapitam da li Jason uopšte ima dušu,za osjećaje znam da nema,ali i za dušu sam se prevarila. Imao je lica onoliko koliko mu je bilo potrebno,ali srce,srce baš nijedno. Jedva je sposoban i gram sreće da pokaže.

Više puta sam se ponadala da će biti fin prema meni,ali nije,nikada nije bio fin osim one noći kada smo izašli. Tada smo se iole dobro slagali bez svađa i nesuglasica. Može on biti fin,i nježan. Vidjela sam to,samo je problem što mu pokazivanje takvih osjećaja baš i ne ide od ruke. Boji ih se pokazati,ali sada ih baš pokazuje. Sretan je na neki retardiran način,priča sa dečkima,dok ga ni oni ne uspijevaju razumjeti. Tužni su,i ja sam pa nikome ništa...

Obrisala sam suze. Ne želim plakati,smijat ću se sve dok crnilo u potpunosti ne obuzme moje tijelo. Ustala sam te potrčala prema svojoj sobi,ali pri završetku stepenica netko me je zaustavio. Bolan i snažan stisak ispod nadlaktice me je u tome zaustavio. Da pogodim,bio je to Jason. Kada sam se okrenula,bingo,bio je to on.

"Gdje ćeš?!" Upitao me je,te me počeo vući nazad prema dnevnom boravku.

"Hoću da se presvučem. Pusti me čovječe!" Viknula sam,ali da li Jason bio Jason ako on ne bi nastavio sa svojim sranjima? Ne bi...

"Sjedni dole i ne mrdaj! Ne želimo valjda zakasniti kada Michael dođe?" Budi normalan molim te.

"Jebi se." Rekla sam sebi u njedra.

"Nešto si rekla?" Znam da je čuo...

"I šta kada dođe,samo ćeš me hladnokrvno ubiti? Malo ti je glupa ta ideja. A da ga možda saslušaš,i neka ti kaže šta je zapravo bilo? Možda je imao neki jak razlog da je ubije? Šta ako je tvoja mama uradila nešto? Onda ćeš me džaba ubiti. Razmisli molim te." Sada se stvarno bojim njegove reakcije.

Pravio se kao da razmišlja,ali to njegovo "razmišljanje" trajalo je svega sekundu.

"Šta bi ona dovraga mogla da uradi? Nikome nikada ružnu riječ nije rekla. I šta ako kaže nešto? Kao da će to da promijeni situaciju." Rekao je u potpunosti je braneći. Sve mi je ovo nejasno. Ne može netko nekoga ubiti bez razloga,bez motiva...Svako ubistvo je imalo svoj motiv,tako da vjerujem i da ovo ima.

"Možda promijeni nešto,tko zna?" Prošla sam rukom kroz kosu,te nastavila. "Da li ti je barem malo žao. Očekujem da ovo kažeš iskreno..."

"Žao mi je malena,stvarno jeste. Nisi ovo zaslužila..." Osjetim li ja to bol u njegovom glasu? Ovo je jako čudno,ipak je sposoban da osjeti bilo šta.

"Onda nemoj da me ubiješ." Ponadat ću se samo na sekundu da bi ovo zapravo moglo biti ovako. Zamislit ću da je sve u potpunosti normalno...Ali nije,sve je samo nije normalno.

"I neću." Šta reče?

"Ha?" Da li se on zeza,ili nešto slično,jer mi baš i nije do ovih sranja?

"Neću te ubiti Marshall." Šutim i gledam ga u nevjerici. Isto ovo rade i dečki. Gledamo ga kao da je marsovac koji je upravo sletio na zemlju i pokazao srednji prst svima nama.

"Nego što ćeš?" Upitali su ga dečki u isti glas. Dok ja sjedim u tišini i nevjerici,dečki se prepiru i svađaju. On se zeza 100%.

"Hej! Prekinite! Imam plan..."