Njegova tajna

27. dio

Ne znam koliko dugo sam bila sama u toj sobi, ali cinilo se kao vjecnost. Trazila sam nacin da izadjem iz sobe ali nisam vidjela ni jedan. Gledala sam kroz prozor,iako nisam bas puno mogla vidjeti.

Oko te zgrade je bila suma,rijetka,ali ipak dovoljno velika. Razmisljala sam o tome da skocim kroz prozor ali bilo je previse visoko. Cak i da sam uspjela izaci nisam znala gdje bjezati.

Naslonila sam se na zid,prekrstila ruke i cekala. Nekoliko minuta kasnije otvorila su se vrata. Jedan visoki covjek,sportski gradjen,crne kose i tamnih ledenih ociju je usao. Ispred njega je isao Taib koji je imao zavezane ruke na ledjima. Kada ga je doveo do pola prostorije bacio ga je na pod kao kesu smeca. Taib je udario koljenima o pod tako jako da je odjeknulo ali nije to pokazivao.

Osvrnuo se oko sebe i ugledao polomljenu stolicu,zatim me pogledao pogledom koji govori toliko kao 'dobro si uradila,ponosan sam na tebe'. Ja sam mu uzvratila blagim osmijehom.

-"vatrena mala..dobar izbor" rekao je taj covjek prije nego sto je izasao i ponovo zakljucao vrata.
-"djubre jedno.." Promrmljao je Taib.

Prisla sam mu i odvezala ruke,te ga privukla u dug zagrljaj. Nakon nekoliko trenutaka prosaputao je jedno skoro necujno 'izvini',htjela sam da ga pitam zbog cega ali nisam zeljela da kvarim trenutak.

Niko se nije pojavljivao na vratima sve dok nije pala noc. Lezala sam u Taibovim rukama i slusala njegove otkucaje srca,jedino pozitivno u ovoj situaciji. Ali kako kazu,svakoj sreci dodje kraj.

U tom trenutku se cula skripa vrata i u prostoriju je usao onaj covjek od maloprije koji je nosio dvije stolice i Ivan. Taib je odmah skocio na noge, u pogledu mu se pojavila mrznja, disanje mu se ubrzalo. Ustala sam za njim i stavila svoju ruku na njegovo rame, pokusavajuci ga smiriti. On je samo krenuo prem Ivanu i zaustavio se direktno pred njim. Ivan je bio za glavu veci od njega ali i siri. Izgledao je zastrasujuce i njegov hladan i prazan pogled mi je uvlacio strah u kosti.

-"postao si pravi decko Taibe,nije trebalo tako da bude" rekao je Ivan sa veoma dubokim glasom.
-"ni tebe ne bi trebalo biti" odgovorio je Taib,napeto,stisnutih pesnica.
Ivan se na to samo nasmijao i obratio se svom kolegi
-"Stefane hajde..brzo to obavi" nakon toga je otisao par koraka nazad i naslonio se na zid.

Stefan je prvo postavio stolice par metara jednu od druge,ovaj put uz zid da se ne bi mogli osloboditi. Zatim je gurnuo Taiba na jednu od njih i zavezao ga. Isto je uradio i sa mnom.

-"sta hoces od nas?!" Proderao se Taib. Znala sam koliko mrzi kad je bespomocan,koliko ga to nervira. Pokusala sam ga pogledom smiriti,jer nisam mogla nista drugo,ali on nije obracao paznju na mene.

-"od nje" rekao je Ivan gledajuci u mene "necu nista. Ona je samo sredstvo za cilj. A od tebe..hah..bolje reci tebe zelim mrtvog"
-"pa hajde onda! Ubij me! Ali nju pusti,nju mi ne diraj!" Odgovorio je Taib.

U tom trenutku sam bila sretna sto me Taib brani ali previse tuzna sta on mora uraditi za uzvrat. Ne bih mogla podnijeti da ga izgubim! Ne sad! Ne ovako!

// ostavite misljenje💖☺️