Ana je jedna obična petnaestogodišnja cura koja je odlična košarkašica, ali ni sama ne shvata šta sve može. Nakon što je bila izigrana od strane momka, želi da se pridruži muškoj košarkaškoj ekipi svoje škole. Da li će uspjeti u tome ili će doživjet...
„Šta si onda ti?"Otrgnula sam svoju ruku iz njegove te po ko zna koji put, opet krenula kući. Samo me ovaj put niko nije zaustavio.
Vanjina perspektiva
Andrej, nisi to upravo rekao...- Mislim se u sebi.
„Šta je ovo upravo bilo?.." Zbunjeno nas je upitao.
„O Bože kako si samo glup..." Dobacio mi je Marko.
„Zašto, šta sam rekao???"Sad je bio još zbunjeniji.
„Pa Ana je zaljubljena u tebe već sedam godina!"
„Šta???" Joj Andrej, jel ti sve treba crtati?...
„Da...a ti si upravo pored Stefana opisao i samog sebe..."
„Ne mogu vjerovati koji sam ja kreten..."
Okrenuo se i počeo trčati prema Ani. Andrej, bolje bi ti bilo da ovo ispraviš.
Andreova perspektiva
Ana je zaljubljena u mene? Sedam godina? Ova informacija nikako da uđe u moju glavu. Kako to nisam primjetio??? I još gore, ponio sam se kao pravi kreten. Moram ovo ispraviti, što prije.
Trčao sam za njom, ali izgleda da je već stigla u stan. Ušao sam u zgradu, te se liftom popeo do trećeg sprata, gdje sam joj pokucao na vrata. Otovrila mi je teta Nina, Anina mama.
„Dobar dan teta Nina. Da li bih mogao popričati sa Anom molim vas?"
„Naravno Andrej, samo izvoli."
Inače, svi mi se poznajemo još od pelena, tako da se i naše mame međusobno poznaju...
Ušao sam u Aninu sobu gdje sam je ugledao kako na balkonu sjedu sa obgrljenim koljenima i glavom zabijenom u njih. Prišao sam joj.
„Ana, moramo popričati..."
Anina perspektiva
Čim sam stigla kući, dotrčala sam u svoju sobu te izašla ma balkon. Ne mogu vjerovati da je to rekao. Pa on ni ne zna da mi se sviđa... Bravo ja.
Čula sam da mi je neko ušao u sobu, ali misleći da je mama, nisam obazirala pažnju. Međutim, to nije bila ona, bio je Andrej.
„Ana, moramo popričati..."
Šta on radi ovdje???
„Ne želim da pričam sa tobom." Nisam se usudila da ga pogledam u oči. Svjesna sam da bih svakog trena mogla briznuti u plač.
„Molim te...Pogriješio sam. Stvarno nisam ni jedan posto mislio da ti se sviđam na taj način..."
Izvinjavao se i izvinjavao, a ja sam i dalje damo gledala u pod. Njegove riječi su me mnogo pogodile. Koliko god se ja trudila da ih zadržim za sebe, moje suze jednostavno nisu sarađivale. Počele su se nakupljati u mojim očima.
„ ...Da sam znao, sve bi bilo drugačije..." Napokon sam uspjela prikovati svoj pogled na njegov. Prestao je pričati na trenutak ugledavši moje suze.
„Ana...molim te nemoj plakati zbog mene..." Sve suze koje su se skupljale u meni su sada lile niz moje obraze.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
