Ana je jedna obična petnaestogodišnja cura koja je odlična košarkašica, ali ni sama ne shvata šta sve može. Nakon što je bila izigrana od strane momka, želi da se pridruži muškoj košarkaškoj ekipi svoje škole. Da li će uspjeti u tome ili će doživjet...
Budući da sam se odlično osjećala, htjela sam malo na teren otići i igrati. A ko zna, možda i opet sretnem Daniela...
Uzela sam teksas šorc, starke i bijelu kratku majicu. Nakon što sam se obukla, uputila sam se prema igralištu.
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
Šutala sam na koš jedno pola sata kada mi se neko pridružio. Daniel. Baš kao što sam i pretpostavljala. Valjda mu sad mogu pokazati pravu sebe...
„Hej." Pozdravi me.
„Ćaooo." Odgovorim sva vesela.
„Opala, nasmijano lice. Nisam to očekivao od tebe."
„To je možda zato što me baš i ne poznaješ... U svakom slučaju, želim se izviniti za moje prijašnje ponašanje. To ni malo ne liči na mene. Bila sam u nekoj krizi... Ali sad je sve okej tako da, izvini..."
„Ma sve u redu. Pa, budući da si dobro raspoložena, da li bih mogao saznati vaše ime sedamnaestice?"
„Hah, naravno. Ja sam Ana." Osmjehnula sam mu se.
„Pa Ana drago mi je... Šta kažeš sad na jednu igru?"
„Što da ne. Samo se nadam da nisi zaboravio kako igram."
„Nisam nisam, ali ko kaže da se ja nisam popravio za ovih par dana?"
„Hah, ne kažem ja ništa, sem da me do sada niko nije pobjedio." Ponosno sam mu dodala.
„Nemoj da te to previše udari u glavu. Imam i ja po koji trik." Namignuo mi je.
„Hajde i to da vidim."
Krenuli smo igrati i nenormalno sam se zabavila. Popustila sam mu malo u početku, da se jadnik bar ponada. Svo vrijeme smo se zezali i još više mi je podigao raspoloženje, ako je to bilo moguće.
„Jesam li ti rekla da me ne možeš pobjediti?" Počela sam ga zezati.
„Dobro dobro. Priznajem da si malo bolja."
„Malo?"
„Hej, dovoljno sam ti priznao. Ne tjeraj me da povlačim svoje riječi." Svo vrijeme se smješkamo kao ludi.
„Okej okej, zadovoljiću se i ovime."
Toliko sam se zabavljala da sam izgubila pojam o vremenu. Morala sam na trening. I to ne bilo kakav, ključni trening prije dugo čekane utakmice.
„Izvini Daniele, ali stvarno moram ići. Kasnim..." Počela sam trčati prema kući.
„Okej, vidimo se kasnije?" Dovikuje za mnom.
„Vidimo se!"
Uletila sam u kuću i svestvari nabacala u sportsku torbu dok sam se nespretno presvlačila .
