Ana je jedna obična petnaestogodišnja cura koja je odlična košarkašica, ali ni sama ne shvata šta sve može. Nakon što je bila izigrana od strane momka, želi da se pridruži muškoj košarkaškoj ekipi svoje škole. Da li će uspjeti u tome ili će doživjet...
„Željela bih se priključiti vašem košarkaškom timu."
Svi su se izbečili i gledali me sa čuđenjem.
„Am...Ana... kako to misliš pridružila bi se našem timu?"
„Mislim da želim igrati utakmice sa ovim ovdje momcima."
„Ali Ana... ti si cura..."
„Kakve to ima veze?" Pokušala sam ostati smirena.
„Pa, ovaj...-Vidjelo se da mu je neprijatno.- jesi li sigurna da se možeš nositi sa tim, da možeš igrati tako dobro?
„Ja mis..." Marko me prekine u pola rečenice.
„Treneru, ako dozvolite, ja vam mogu potvrditi da je sigurna. Garantujem vam da je čak bolja od poloa ovog tima, ako ne i cijelog."
Svi protiv kojih sam do tada igrla su se složili sa njim.
„Stvarno??" Primjetilo se iznenađenje u njegovom glasu. Tada se okrenuo prema Andreu, tražeći njegovu potvrdu, kao najboljeg igrača ove ekipe, koju mu je i dao.
„Da treneru, znam da je neočekivano, ali i mene je pobjedila..."
„I tebe,tebe?" Pitao je i dalje sav zbunjen.
„Da, i mene."
„Pa... ne znam šta da kažem."
„Pustite je da igra." Dodaje Marko.
„Znaš kako? Odigraj jednom jedan na jedan sa Andreom pa ću razmisliti."
„Nema problema." Odmah sam odgovorila.
Kao što je bilo i za očekivati, utakmica je završila mojom pobjedom. Prišla sam treneru, a on mi je iste sekunde rekao:
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
„Dobrodošla u ekipu."
Napokon. Ovo je samo početak. Ovoj ekipi sam pokazala da sam sposobna, sada je red i na ostale. Niko mene više neće diskriminirati. Imam prava kao i svako drugi, to svima neka bude jasno.
Dok je naša grupica išla prema naselju, svi su se družili i smijali osim mene. Ja sam ih samo ignorisala.
„Ana, što si sva nikakva?" Upirao me je Marko.
„Nije bitno." Tada su se svi ubacili.
„Ma daj...reci namm... Da hajde reciiii..."
„Ne tiče vas se!" Ljutito sam im odbrusila te ubrzala korak prema kući.
Znam da su svi iznenađeni mojim ponašanjem, ali ne trebaju zabadati nos u tuđa posla. Ovo planiram ostaviti za sebe. Dobro, ako izuzmemo Vanju i Mašu.
Čim sam ušla u stan, pozdravila sam se sa mamom i tatom te otišla u svoju sobu. Uzela sam čiste stvari te krenula ka kupatilu kada mi je mama ušla u sobu.
„Možemo li da razgovaramo?"
„Može li to sačekati? Moram se istuširati."
„Hajde Ana, neću dugo."
„Okej..." Sjela sam pored nje na krevet.
„Šta se dešava sa tobom draga? U zadnje vrijeme se ponašaš drugačije. Nisi više ona nasmijana cura koja je uvijek bila spremna za druženje i šalu..."
„Pa... pretpostavljam da se neke stvari jednostavno mijenjaju." Prije nego što je uspjela išta odgovoriti, izašla sam iz sobe.
