Ana je jedna obična petnaestogodišnja cura koja je odlična košarkašica, ali ni sama ne shvata šta sve može. Nakon što je bila izigrana od strane momka, želi da se pridruži muškoj košarkaškoj ekipi svoje škole. Da li će uspjeti u tome ili će doživjet...
Blaga sunčeva svjetlost,vireći ispod roletina me probudila. Kao i obično, lijeno sam se ustalatespremila za školu.
Ups! Gambar ini tidak mengikuti Pedoman Konten kami. Untuk melanjutkan publikasi, hapuslah gambar ini atau unggah gambar lain.
Kao zombi sam sišla niz stepenice i uputila se ka vratima kada me je mamin glas zaustavio.
„Gdje ćeš ti?"
„Kako gdje ću? Pa u školu."
„Mila, danas je školska slava. Otkazani su časovi." Brižljivo mi je rekla.
„To je danas? Fino sam se mogla naspavati, a ne da ovako rano ustajem..."Počela sam mumljati nazad na putu za sobu.
Jao pa danas se u okviru proslave igra i košarkaška utakmicaaaa. Moram ići gledati. Vanja ima da ide sa mnom.
„Vanja, danas je utakmica, idemo. Čisto da te obavjestim."
„Ma naravno, nego u kojoj je školi?"
„U Branko Ćopić."
„Okej, vidimo se onda ispred zgrade za pola sata."
„Važi. Ćaooo."
Poklopila sam slušalicu krećući se ka ormaru. Nakon što sam se obukla i pokupila par transparenata, uputila sam se ka vratima. Ubrzo je i Vanja stigla te smo krenule.
„Wooooow, kolika im je sala...."Izbečila sam oči okrećući se oko sebe.
„Daaaa, ali mene zanima kakva će utakmica biti..."
„Pfff kakva može biti? Rasturićemo ih."
„Potpuno se slažem. I daj molim te šta to radiš?" Uhvatila me u zvjerlanju.
„Gledam ima li kakvih finih momaka." Nevino sam se nasmijala.
„Samo o tome razmišljaš... U ostalom zašto ne sačekaš da izađu na teren pa ih fino ne osmotriš?"
„O ne brini se, hoću...."
„Ali mene jedna stvar živu zanima..."
„Reci."
„U kom svijetu postoji da se neko upiše na košarku radi momaka i na kraju bude sto puta bolja od njih?"
„Upravo u ovom."
„Ti si stvarno čudno dijete..."
„Hej! Nisam ja čudna. Ja sam posebna." Na to prevrne očima.
„Naravno da jesi..."
„Evo ih izlaze!!!!" Stisnula sam joj ruku ne skidajući oči sa terena.
„Polako Ana, mislim da si mi zaustavila cirkulaciju krvi." Nisam se obazirala na njene riječi jer sam previše bila okupirana morsko-plavim očima i razbarušenom zlatnom kosom. Imao je broj osam na dresu, ali je bio prava desetka. Nisam mogla odvojiti pogled od njega. Tada mi je Vanja počela mahati rukom ispred očiju što je upropatilo ovaj božanstveni trenutak.
„Alooo Zemlja zove Anuuuuu."
„Vanja, ja ti poslije ove utakmice idem pravo pred oltar..."
