Ana je jedna obična petnaestogodišnja cura koja je odlična košarkašica, ali ni sama ne shvata šta sve može. Nakon što je bila izigrana od strane momka, želi da se pridruži muškoj košarkaškoj ekipi svoje škole. Da li će uspjeti u tome ili će doživjet...
Momcima više ne vjerujem. Nisu vrijedni ničega, pogotovo ne mog povjerenja. A što se tiče mojih košarkaških vještina, trudiću se iz petnih žila da postignem svoje ciljeve, počeći od sutra.
Vanji i Maji sam rekla šta se dešava, čisto da se ne brinu, ali ne postoji ništa što mogu da urade da poprave ovo. Ja sam jedina koja ima moć nad ovom situacijom, a to ću i iskoristiti.
(***)
Sljedećeg jutra sam rano ustala. Iz ormara sam uzela crne helanke, žutu majicu i starke, zavezala kosu u visoki rep te izašla iz stana. Uputila sam se na veliko igralište odmah iza ugla ulice. Tu svi igraju košarku, a ja nemam nikakvog razloga da se ne mješam. Zar ne?
Čim sam stigla, počela sam bacati na koš. Vježbala sam svokorak, trojku, zakucavanje, slobodan udarac... Od jednom sam čula muški glas iza sebe.
„Dobri udarci." Samo sam ga prijeko pogledala te dodala jedno drsko:
„Hvala."
„Ja sam Daniel." Pružio mi je ruku koju sam ja ignorisala.
„Drago mi je zbog tebe."
„Neko nam je drzak..."
„Može nam se." Opet odvratim nezainteresovano. Hoće li više da sjaše sa mene?
Još jednom sam bacila loptu, ali ovaj put nakon što je ušla u koš, on je stao ispod i uhvatio je.
„Da si mi odmah vratio loptu!" Ljuto sam rekla.
„Hmmm,možda.... Pod jednim uslovom."
„Ma mali spusti se na zemlju, ne ispunjavam ja tebi nikakve uslove. Sad mi vrati loptu."
„Hajde, smiri malo živce. Ne tražim mnogo."
„Šta hoćeš?!" Ovo sam malo glasnije rekla.
„Fino me zamoli i dobićeš svoju loptu nazad."
„Pfff u tvojim snovima..."
„U redu onda. Samo je šteta lopte..."
„Okej okej... Mogu li molim te dobiti svoju loptu nazad?" Nabacila sam lažni osmjeh.
„Uf, žao mi je. Sad je cijena viša..."
„Molim?!"
„Ovako ćemo. Vratiću ti tvoju loptu i onda ćemo igrati jedan na jedan. Ako ti pobjediš, radi šta hoćeš. A ako ja pobjedim, hm... Reći ćeš mi zašto si neki dan plakala."
„Kako ti znaš..." Prekinuo me je u pola rečenice.
„U mene si se zabila. Sjećaš se?" Samo sam nijemo stajala.
„Nego, jel važi igra?"Prekinuo me je u razmišljanju.
„Nema šanse."
„Šta je? Bojiš se da ćeš izgubiti?"
„Ne u stvari, bojim se šta bi si ti mogao uraditi nakon što te rasturim."
„Hahahahah vidi ti to, dama baš ima samopouzdanja." Prevrnula sam očima.
„Samo izvedi prokletu loptu." Dobacila sam mu je.
„A ne ne, dame imaju prednost."
„Znam, zato sam ti i rekla, izvodi." Samo se nasmješio. Tada smo počeli igru.
Vodila sam od samog početka, a na kraju i pobjedila. Moram priznati bilo je zabavno.
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
Nije ovaj momak loš, ali ne želim se više družiti sa njim. Možda je upravo isti kao i Stefan.
„Zašto si se od jednom uozbiljila? Prije minut si se smijala sa mnom..."
„Moram ići." Uzela sam ranac koji sam donijela sa sobom, u njega ubacila bočicu vode sa poda te i loptu. Krenula sam žurnim korakom prema svom stanu.
„Čekaj! Možeš li mi bar reći svoje ime?" Dovikivao je iza mene.
„Sedamnaest!"
Okrenula sam glavu i vidjela njegov zbunjeni pogled.
„Razumjećeš..." Rekla sam za sebe.
Čim sam ušla u stan, odjurila sam pod topli tuš. Nakon malo dužeg tuširanja, obukla sam narandžasti šorc, bijelu majic sa nekim natpisom i obula patike. Svezala sam kosu u rep, stavila ranac na rame, te se uputila ispred zgrade gdje me je čekala Vanja.
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
U slučaju da se pitate, krenule smo prema školskoj sali gdje se još malo treba održati košarkaški trening. Onaj na koji idu svi moji 'drugovi'. Sada, zašto ići tamo ako toliko želim izbjegavati momke?
Uskoro ćete saznati.
Do škole nam je trebalo desetak minuta. Kada smo stigle, ispred su stajali svi košarkaši među kojima i moji 'drugovi'. Pozdravili su nas kao i Vanja njih, međutim ja sam ih samo ignorisala te ušla u salu.
„Šta ovo bi?"Marko upita na šta mu Vanja odgovori.
„Ma ništa, proći će je..."
Trening je trebao početi. Svi du za trenerom ušli u salu gdje ih je on okupio te govorio nove taktike. Tada sam im ja prišla. Vrijeme je da moj plan počne.
„Izvinite treneru, mogu li vas nešto pitati?"
„Naravno Ana. Kako ti mogu pomoći?"
„Željela bih se priključiti vašem košarkaškom timu."
