Basketball love- PREPRAVLJENO

18. Eighteenth chapter

(***)

Jutro je. Sunce se već počeko uzdizati na nebo osvjetljavajući djecu koja se igraju u parku. Vrijedni sportisti su već započeli sa svojim treningom, i sve to dok ja još uvijek ležim u krevetu.

Subota jeee. Zašto baš na današnji dan ne mogu da se naspavam ko čovjek? Ko još stavlja trening u subotu i to ujutro. Ugh!

Spremam se za još jedan naporan trening i izlazim iz kuće.

Nakon što je trening završio, umutila sam se kući sa Mašom koja me je čekala. Stvarno moram popričati sa nekim o ovome.

„Ćaoo."Pozdravljam je.

„Hejjjj. Šta je bilo Ana? Vidim da nešto nije u redu."

„Am... pa imam malih problema..."

„Malih?" Gleda me sa izdignutom obrvom.

„Maaaalo većih..." Podarujem joj nevini smješak

„Šta nije u redu?"

„Pa vidiš...ovako...amm.... Daniel me je sinoć pozvao da izađemo." Ovo zadnje kažem ko iz topa i zatvaram oči bojeći se njene reakcije.

„Pa to je odlično!!! Ali, ja tu ne vidim problem."

„Pa vidiš... problem u tome je što ja i dalje nisam sigurna da li mi se sviđa on ili Andrej. Tačnije, mislim da mi se obojica sviđaju..." Spuštam glavu.

„Joj draga Ana sa tobom uvijek neke scene. Ovo je tačno kao i iz filma. Ufff pa ne znam šta da ti kažem... Zašto ti je uopšte toliko teško da odlučiš? Zar ne postoji jedan od njih dvojice koji te ipak maaalo više privlači?"

„U tome je stvar. Upravo to pokušavam shvatiti, ali jednostavno ne ide. Taman kada pomislim, to je to, on je taj, ovaj drugi uradi nešto zbog čega mi se još više svidi i opet smo na istom."

„Ana, ja tebi ovdje mogu pričati kojekakve gluposti, ali to ništa neće biti važno. Na kraju krajeva samo ti si ta koja to može odlučiti."

„Valjda si u pravu...ali, jednostavno...ugh! Ne znammmm! U šta sam se uvalila....

„Hej, ljubav ne bira."

„Hah, upravo. Hvala Mašo!" Zagrlila sam je.

„Praktično ti ni malo nisam pomogla i ti mi se zahvaljuješ."

„Pa dobro, ali si mi istakla da mi niko ne može pomoći osim mene same."

„E to jeste."

„Joj, zaboravila sam ti reći. Sutra igramo utakmicu i pogodi protiv koga."

„Nemoj mi reći!" Samo slegnem ramenima.

„Zar opet?!"

„Mmmmhm."

„Taj gad će opet kročiti nogom na zemljište naše škole." Govori kroz zube.

„Ali kako to da već treći put igrate protiv 'Branka Ćopića'?"

„To sve zavisi od utakmica. Odigra se jedan krug utakmica, ko pobjedi ide dalje i tako sve do finala."

„Ja stvarno ne znam kako ti to sve možeš zapamtiti. Meni to nikako ne ide u glavu."

„Pa u početku je teško, ali nije toliko komplikovano da se ne može naučiti."

„A Bože lude cure, čuj nije teško, pa ja samo gledam kad ću glavu negdje zaboraviti još mi samo fali i da to pamtim..."