lou » larry

Chapter eighteen.

Gledala sam u Liama, bukvalno kao da je poludio. Što on misli da ću ja samo tako otići do Harrya i da će sve biti uredu? E pa ne mislim tako. Harry je samo tako se izderao na mene i prognao me iz njegovog života. Nije baš divno. Lagano sam prošla rukom kroz kosu i ugrizla se za donju usnicu. 

- Ja njemu ne trebam, tako je rekao prošli put kada smo se vidjeli. - rekla sam možda i pretiho. Liam je odmahnuo glavom.

- Nemoj biti tvrdoglava Lou. Čuo te je kako se dereš na mendžment. Iskoristila si ga. - rekao je i oči su mi se otvorile od šoka. Znači ipak je čuo nepotpun razgovor.

- Ja to nikada nisam rekla. Ono što sam rekla vašem menadžentu je bilo cinično a onda sam se izderala da volim Harrya. No on to nije čuo.. Trebao je razgovarati sa mnom a ne ponašati se kao najveći kreten na svijetu. - rekla sam no osjetila sam tupu bol u stomaku pa sam se lagano spustila u čučeći položaj.

- Ajme, Lou.. nemoj ju sikirati kretenu. - čula sam Stašu kako sikće i brzo me je podigla na noge. 

- Uredu sam sad. - rekla sam tiho i nešto me je pohuškalo da pogled u Liama još jednom. - Dobro, želim ga vidjeti. Želim popričati sa njim. - rekla sam tiho i Liam se nasmijao, brzo me grleći. Vrisnula sam od bola u njegovo rame i on me je pogledao zabrinuto. 

- Pritisnuo si me. - prošaptala sam i on je klimnuo glavom. Ne znam kako je noć završila jer smo ja i Staša napustile nakon kratkog razgovora sa Liamom.

- Edward.. Nisam sama u autu i ne ne mogu to uraditi. - čula sam Stašu kako razgovara dok smo ležale na mom ogromnom spavaćem krevetu. 

- Grrrrrrrrrrr.. - rekla sam, smijući se. Da, malo sam u dobro raspoloženju. Iskreno to što ću vidjeti Harrya je tako predobro da samo želim da se smijem. Plešem i da se smijem. 

- Prekini Lou. I ti Edwarde. Laku noć.. - rekla je i onda se rastopila. - I ja tebe volim. - oh kako to dugo nisam čula. Još od prošlog puta kada sam vidjela Harrya. Zacrvenila sam razmišljajući o mom Harryu. O mom kovrdžavom životu.  Zatvorila sam oči i osjetila Stašu kako me je zagrlila.

- Hej.. - promrljala sam i ugnjurila se nekako te oslonila stomak na njenu stranu. - Kako je Ed? - pitala sam i ona se samo nasmijala.

- Odlično. - rekla je tiho i čuvala me blizu nje. - Jesi si sigurna da želiš vidjeti Harrya? Mislim.. on neće znati da ti dolaziš. - rekla je tiho i ja sam samo klimnula glavom. 

- Bojim se ali.. neće me odbaciti.. barem se nadam. - rekla sam tiho i čuvala se za Stašu. Zagrlila me je i osjetila sam kako otpuhuje.

-  Pa bolje mu je. Znaš da ja znam karate. Prebit ću ga. - rekla je i izazvala me na smijeh. Tome služe prijatelji. Nasmijala sam se i upravo s tim mislima zaspala. Jutro je došlo brzo. Staša mi je pomagala da se spremim. Dap, danas idem da vidim Harrya. Navukla sam obične traperice, majicu bez rukava i bež sakoić. Na nogama sam nosila ravne cipelice jer mi je doktor izričito zabranio štikle. Dap.. nisam neki ljubitelj štikli i onako tako da.. Nasmijala sam se malo i pogledala u Stašu. 

- Kako izgledam? - pitala sam, podižući kosu u pundžicu i stavljajući naočale na oči. Ona se samo nasmijala.

- Kao moja najljepša prijateljica. - rekla je sa osmijehom i zagrlila me, te prešla rukom preko stomaka. Nasmijala sam se. - Pa bebica raste.. - rekla je i nasmijala se od uha do uha. Klimnula sam glavom i polako izašla sa Stašom. Ona je vozila uvijek. Moje auto, ali uvijek je vozila ona. Moj bijeli citroen. Iskreno nisam nešto zapaljena za auta, ali bilo koje bijelo dolazi u obzir. Ovo je sasvim dovoljno dobro. Nasmijala sam se i ušla nekako unutra. Zavezala sam lagano se preko stomaka i Staša je već bila unutra. Vozila je prema adresi koja je bila zapisana na papiriću. Da, Liam mi je na papirić napisao adresu njihove privremene kuće. Iskreno, čudi me kako Staša zna dobro voziti po Londonu s obzirom da joj je ovo treći ili četvrti put da je ovdje. Muzika je lagano ispunila auto i gledala sam kroz prozor.

- Staša.. - rekla sam tiho i pogledala u Stašu. Ona je kratko pogledala u mene, a onda pogled vratila na cestu. 

- Da, dušice. - rekla je i stavila sam ruku na moj stomak. 

- Što ako nas Harry doista ne bude htio? Ja to neću preživjeti. - rekla sam toliko tiho da se ni ja sama nisam čula.

- Neće.. On voli tebe, a siguran da će zavoliti i bebu u sekundi. - Staša je rekla sa sigurnošću no ja joj nisam vjerovala. Gledala sam kroz prozor i lagano prelazila prstima po prozoru. Kiša je ponovo padala. Lijepi London. Protrljala sam oči ali lagano da ne razmažem maskaru koju sam stavila prije nego što sam izašla. Auto se zaustavio i shvatila sam da je to to. Doista sam stojala ispred Harryeve kuće. Staša mi je otvorila vrata jer sam vjerovatno dugo buljila u prelijepu kuću. Pomogla mi je da izađem i u sekundi smo se našle u kući. Dečki su bili lijepi i dobro i zgodni kao uvijek. No jedan nije bio tu.

- On je na spratu. Ne zna da si tu. Prva soba lijevo. - Liam je rekao i ja sam samo nesigurno klimnula glavom. Polako sam se popela na sprat i ugrizla za donju usnicu. Klimnula sam glavom još jednom kao da nije bilo dovoljno i polako se počela penjati stepenicama. Čuvala sam ruku preko stomaka.

- Trebaš li pomoć? - čula sam lijepi duboki glas i pogleda sam prema Harryu. Imala sam osjećaj da su njegove oči bile najtužnije oči koje sam ikada vidjela. Oh Bože, tako sam mrzila tužnog Harrya. 

Harry P.O.V. (wow, wow, wow.)

Već pola sata čekam da se Lou pokaže. Da, dečki misle da ja ne znam da će ona doći ali čuo sam ih. Mojoj sreći nije bilo kraja kada sam saznao da zapravo dolazi. Čak sam se jutros i ošišao te obrijao. Mislim da trebamo popričati. Ipak.. očekujemo bebicu. Malenog dječaka ili djevojčicu koja će trčati oko nas i nije lijepo da se svađamo ili budemo u svađi uopšte. Čuo sam zvono na vratima i znao sam da je to ona. Pogledao sam kroz prozor i vidio njen bijeli citroen. Izašla je iz auta lagano, držeći ruku preko svog stomaka. Nasmijao sam se malo i pogledao se u ogledalo. To je taj trenutak. Brzo sam izašao iz sobe i pojurio prema njoj. Morao sam ju vidjeti. Prosto sam morao. Čuo sam kako razgovara sa dečkima, a onda sam vidio kako se počinje penjati stepenicama. Stomak joj baš ne može ali je ljepša nego ikada. Doista jeste. Grizem usnicu i brzo silazim stepenicama, držeći svoju ruku.

- Trebaš li pomoć? - nekako sam to rekao i pogledala me je. Mislim da je mogla vidjeti kroz moje oči. Lagano je prihvatila moju ogromnu ruku svojom malenom i klimnula glavom. Udahni, izdahni.. To je taj trenutak.

________________________________________________________

nastavak u subotu da se ne pitate, jer se tad vraćam kući haha. volim vas i pusica:* +15 komentara?