Čuvar

Šesta glava

To je bila prva noć koju je Antonija uspjela mirno prespavati. Nije bilo noćnih mora s Nikolom, samo san i miran topao krevet, ali čarolija je nestala ujutro. Čim se protegnula i otvorila oči, Nikola se pojavio na vratima.

„Dobro ti jutro.“ Rekao je s osmjehom na licu koji je nevjerojatno podsjećao na Mateja.

„Ako mi to želiš, onda nestani.“ Rekla je Antonija.

„Mogu ti jutro učinit' boljim, samo ako se opustiš.“

„Učinit ćeš mi ga savršenim ako nestaneš.“

Otišla je na zahod da se spremi. Dok se spremala, nadala se da je nije gledao dok se tuširala ili bila na zahodu. Možda ju je vidio golu nekoliko puta, kao i tisuće i milione duhova.

„Ne brini, izbjegavao, sam te gledati golu.“ Umalo je skočila kad ga je ugledala iza sebe u zrcalu. Srce joj je umalo iskočilo iz prsiju i jedva se suzdržala da ne vrisne.

„Idi k vragu!“ rekla mu je. Vezala je rep i otišla u sobu, a on za njom.

„Čudiš se što ti brat glavom probija tvrđe zidove. Samo da znaš da ste vas dvoje potpuno isti.“

„I što sad s tim?“ pitala je Antonija i uhvatila majicu za dno da je skine. „Okreni se.“ Rekla mu je.

„Kako želiš.“ Rekao je on i okrenuo se. „Samo da znaš da ne vidim samo ispred sebe nego sve oko sebe.

„Onda zatvori oči.“

„Vidim kroz zatvorene oči.“

Antonija je zakolutala očima. Skinula je majicu, obukla je grudnjak i bijelu bluzu. Zaključila je da ju je nekoliko puta vidio golu, a vjerojatno joj može vidjeti kroz odjeću. 'Uzalud vam trud svirači.' Rekla je sama sebi kao što bi nekad njena majka govorila.

„Nemamo više nikakve hormone, pa nam gola tijela ne pružaju nikakav užitak.“ Rekao je Nikola.

„Ali se još ponašaš poput balavca kojeg pucaju hormoni.“

„Umro sam mlad, više ne sazrijevam.“

„Ja ti ne mogu u tome pomoć'.“ Govorila je Antonija dok je zakopčavala bluzu.

„Znam.“ Rekao je Nikola. „Tražim od tebe drugačiju pomoć.“

„Traži pomoć od nekog drugog duha.“ Odgovori Antonija i prebaci ruksak preko ramena. „On bi ti bolje pomog'o nego živo biće.“

„Trebam pomoć živog bića.“ Reče Nikola prateći ju.

„E pa ovo živo biće ima važnijih stvari od tebe.“ Govorila je dok je jurila niz stube. „Kad izađem vani, prestajem razgovarat' s tobom.“

Antonija je taj dan imala predsat, pa je taj dan krenula u školu s autobusom. Stajala je na autobusnoj stanici s Nikolom pokraj sebe. Naježila je kad je vidjela kako je Nikola prošao kroz jednu djevojku, umalo je traperice smočila.

„Trebam pomoć za Ivanu.“ Rekao je Nikola. „Svjestan sam da mi nema spasa.“

'Puno joj je drugih ljudi bliže od mene, zašto ja?' pitala je Antonija u sebi.

„Neki ljudi nisu imali dovoljno čistu dušu da im se približim.“

'A ja imam baš čistu dušu?'

„Dovoljno čistu da ti se približim.“

'A ostala djeca? Zar ona nemaju manje prljave duše?'

„Mlađa djeca imaju osjetljivije psihičko stanje. Prije pet godina pokušao sam se približit' jednoj djevojčici u domu i završila je kod psihijatra zahvaljujući meni. Otad se pokušavam približit' samo snažnim ljudima.“