Čuvar

Četvrta glava

Nikola ju je ščepao za vrat svojim tankim prstima i stisnuo svom snagom. Antonija je osjetila pucanje jezične kosti u grlu, zastoj daha i žareći stisak njegovih čvrstih prstiju. Osjetila je pritisak u ramenima koja su bila blokirana njegovim koljenima, a vid joj se pomalo počeo mutiti.

Uspravila se naglo u krevetu kad ju je uhvatio napad kašlja. Kašljući je otvorila prozor i nagnula se da se iskašlja i uhvati svježeg daha.

„Idi k vragu Nikola!“ Rekla je dok je kašljala. Nije znala što je bio uzrok njenom napadu kašlja, vjerojatno prašina.

Otišla je u kupaonu da se spremi. Jedva se prisilila pogledati u ogledalo jer je mislila da će vidjeti Nikolu iza sebe ili umjesto svog odraza Nikolu. Možda ugleda još neku goru pojavu.

Sišla je u kuhinju gdje je majka pravila doručak, izvadila tetrapak mlijeka, nalila punu čašu i sve popila za manje od pola minute dok ju je majka čudno gledala.

„Jesi li sad raspoložena za razgovor?“ upitala ju je majka.

„Oprosti zbog onog sinoć.“ Rekla je Antonija. „Samo mi se pričinila neka čudna pojava.“

„A što je bilo s Marinom?“

„Im'o je noćnu moru.“

Pavica je slegnula ramenima. „Jako ste mi čudni djeco. Ne želim s vama nove probleme.“

'Više nam ti stvaraš problema.' Pomislila je Antonija, ali nije rekla naglas jer je nastojala izbjeći svađu pod svaku cijenu. Bilo je dovoljno što joj je mrtvac za vratom. S njim bi se tako slatko posvađala da ne zna da joj on može sto puta gore uzvratiti.

Pavica je djeci mlijeko s pahuljicama stavila na stol, a Antonija je jedva mogla gledati u zdjelu jer je popila previše mlijeka. Pojela je nekoliko velikih žlica, a ostatak je stavila u hladnjak.

Marin se nije ni približio stolu, samo je potrčao niza stube vani.

„Marine, doručak!“ vikala je Pavica.

„Pusti ga.“ Rekla je Antonija. „I tako je dovoljno nervozan.“

„A što ako padne u nesvijest u školi?“

„Neće, nije od cukara.“

Pavica je bjesno zgrabila torbicu i uputila se vani. „Vama đeco, trebaju dobre batine.“ Rekla je. „Bez potrebe mi zadajete nove probleme samo zato jer vam se ne sviđa ova kuća.“

Antonija ovaj put nije marila tko ju vidi, a tko ju ne vidi. Čim je došla pred školu, sjela je na stube kraj Ane. „Vidila sam ga.“ Rekla je blijedo dok je poput psihopata zurila u pod.

„Koga?“ pitala je Ana dok je pisala u bilježnicu.

„Svoga progonitelja.“

„Već?“ Ana je dignula obrve. „Bome je dobar. Nisam ni znala da će te ćapat tako brzo.“

„Nisam ni ja.“ Rekla je Antonija. „A možda mi se približio lakše kad živim u njegovoj kući.“

„Živiš u njegovoj kući?“

„Znaš da sam se preselila.“ Ana je kimnula glavom. „Čini se da je stara našla kuću baš od pokojnih Cvjetkovića.“

„Zar ne bi kuća trebala pripast njihovoj kćeri?“

„Bili su podstanari.“ Rekla je Antonija. „Ne znam čija je zapravo bila kuća.“

„Znaš li tko te progoni?“

„Nikola.“ Rekla je Antonija. „Samo ne znam razlog. Znaš li ga ti?“

„Ne. Ne progoni mene.“