Čuvar

Druga glava

Antonija se probudila umornija nego kad je legla. Sama pomisao na san ju je iscrpljivala. Imala je i gore snove, ali ovaj je bio najneobičniji, pogotovo kad se u snu njen otac prikazivao kao ubojica.

Iscrpljivala ju je i misao da je danas prvi dan škole. Imala je dobre ocjene, voljela je čitati, pisati, računati, ali nije bila baš veliki ljubitelj predavanja.

Ipak joj je olakšalo situaciju to što jutro ipak nije bilo hladno. Zapravo je bilo prohladno, kao svakoj jutra u rujnu.

Otuširala se, obukla bijelu majicu kratkih rukava koja joj je isticala brončanu put koju je dobila ovog ljeta, svijetle traperice i krpene tenisice, zatim je zavezala bujnu kovrčavu kosu u rep.

Prebacila je torbu preko ramena i sišla da napravi doručak sebi, majci i Marinu.

Majci je stavila kuhati kavu, a sebi i bratu je stavila čokoladne pahuljice u toplo mlijeko.

Kad je Marin sišao, postavio je stol, a zatim sjeo čekajući pahuljice. Htio je istrčati vani jer mu nije bilo do jela, ali nije htio Pavičine prodike o tome kako bi ju osramotio da se onesvijesti u školi.

Antonija je stavila zdjelice i šalicu s kavom na stol, a zatim krenula pojesti doručak. Čim je Pavica srknula kavu, odmah ju je pljunula.

„Što je ovo?“ pitala je. „Zašto je ovako slatko?“

„Stavila sam ti ožicu cukara k'o što voliš.“ Rekla je Antonija.

„Jesam li jučer rekla da sam na dijeti?“ pomamila se Pavica.

„I?“

„To znači kava bez cukara.“

„Pa ne čitam misli.“ Rekla je Antonija. „Osim toga dovoljno si mršava.“

„Dovoljno sam mršava? Već bi mi neki ljudi dali četrdeset.“

„A imaš četrdeset i četiri.“

„U mojoj školi su ti zviždali kad bi ti vidjeli dupe.“ Rekao je Marin. „Što još hoćeš?“

„Ništa.“ rekla je Pavica. Ustala je i prolila kavu u sudoper. „Htjela sam da mi se starije dijete ne oblači k'o prosjak, ali to ne mogu postić'.“ Antonija se na te riječi uhvatila za glavu. „Ili da bar ošiša tu grivu da glavi, ali očito tražim ovce i novce. Još tako tamna s tim bijelim na sebi, Bože sačuvaj. K'o bijeli semafor na sre Straduna. Mogla si još…“

„Mama, prekini molim te!“ rekla je Antonija. „Dan mi je tek počeo, nemoj mi ga usrat!“

„Dobro.“ Pavica je dignula nos i uzela svoju torbicu. „Danas nemate prijevoz do škole. Snađite se sami.“

„Imamo autobus do škole tuko!“ Marin je viknuo prije nego što je Pavica zatvorila vrata. „Barem ne moram ovo pojest.“ Rekao je i prosuo pahuljice u smeće, a zatim oprao zdjelicu.

„Ne moram ni ja.“ Rekla je Antonija, prosula pahuljice i oprala zdjelicu. Ostavila je majčinu šalicu šporku, njoj u inat. Neka je sama pere i neka si sama kuha kavu.

Marin je sav sretan umjesto traper jakne obukao plavu trenirku s čovječuljkom na leđima koji je pokazivao srednji prst, a majka mu to nikad ne bi dala da nosi.

Kad je sišao u dnevni boravak, vidio je da kako Antonija potajno briše suze. Majka im je skoro svaki dan nalazila razlog za svađu. Čak i tanak sloj prašine na polici bi pokvario krasan i miran dan. To bi prešlo u ozbiljnu svađu u kojoj bi deblji kraj izvukla Antonija. Marin se čudio kako joj Antonija ne odbrusi, zašto pušta da ju Pavica onako ponižava.

Nakon pola sata putovanja s autobusom, gdje je bila strahovita gužva, nekoliko turista koji se nisu znali oprati i starijih ljudi koji nisu dali da se otvori prozor, napokon su došli u njihov dragi Dubrovnik. Marinu je izlazak pružio veliko olakšanje, a Antoniji gužva u autobusu nije bila ništa.